Међутим, двадесетшестогодишња Марија Ђурковић из Дуваништа једна је од ретких девојака којој је вожња теретних возила посао и уживање.
Марија Ђурковић је одрасла на точковима очевог камиона. Већ четири године, кабина теретњака јој је радно место.
- Мој пут је од малена већ некако био јасан, имам положено за професионалне категорије од своје 22. године, возим камионе са полуприколицом и приколицом, чак имам положено и за аутобус, тако да могу да возим све сем авиона, каже Марија.
Ради у домаћем транспорту и углавном превози комерцијалну или палетну робу, као и расути терет – камен, песак, шљунак.
- Најважнија је љубав, јер ако човек иде срећан на посао, онда може да уради апсолутно све, каже Марија.
Између испита на факултету, Марија се одмара за воланом. Осим циља, много јој је важнији и лепши пут до њега.
- Други буду поприлично изненађени, а некада то будем и ја, с обзиром на то да димензије вучног возила са полуприколицом буду јако велике, имамо до 40 тона, све заједно и скоро 20 метара дужине. Сматрам да се професионални возачи, без обзира на то да ли су мушкарци или жене, сусрећу са различитим предрасудама у овом послу, и са различитим изазовима. Сматрам да је овај посао јако битан, јер да нема транспорта, не би било ни привреде, каже Марија.
Истиче да јој је као професионалном возачу веома битна безбедност и позива све да воде рачуна о брзини, употреби алкохола и телефона током вожње.
- Ми смо много дужи, нама је зауставни пут много дужи, треба нам више времена, а безбедност је један фактор који је јако битан, живот нема цену, живот је само један и треба га ценити, рекла је Марија.
После сваке вожње Марија опере и прегледа камион. Уз посао, упознала је Србију, али и многе добре људе. У сваком делу земље, поносно каже, има с ким да попије кафу.
(РТС)
