КАРДИНАЛНА ГРЕШКА КОЈУ СРБИ СВАКОДНЕВНО ПРАВЕ ПРИЛИКОМ ПАЉЕЊА СВЕЋА Мислите да сте испунили дуг према Богу, а заправо сте у великој заблуди
Многи данас у цркву улазе на брзину – запале свећу, прекрсте се и већ су на вратима.
Тај чин доживљавају као довољно испуњену обавезу, као да је сама радња паљења свеће довољна да замени молитву, сабраност и сусрет са Богом. А управо ту се, упозоравају духовници, крије суштина проблема.
На питање једне вернице на сајту Светосавље зашто је погрешно ући у храм само да би се запалила свећа и одмах изашло, одговорио је отац Љубо Милошевић.
Ми не служимо неком богу ватре
"Ако уђете у храм Божији само да бисте запалили свећу и да тако преживљавате своју духовност до краја живота, вама од те запаљене свеће скоро да нема никакве користи јер ми не служимо неком богу ватре. Восак, као вино и хлеб, и паљење свећа у храму Божијем носи замену ('валутну') за вашу милостињу Цркви. Прво и најлепше искуство Цркве када су се њени чланови молили за упокојене или за болесне, давала се за њих милостиња, и то помагање ближњег била је та 'опипљива' молитва, тј. не само празне и високоглагољиве речи, како то каже Свети Андреј Критски", почео је отац Љубо.
"Паљењем свеће и преживљавањем ње као неког главног духовног догађаја, развијамо религиозни индивидуализам, који је у својој суштини противхришћански. Тиме можемо да објаснимо најчешћи коментар 'православног човека': 'Ма шта ће ми попови, него кад ЈА осетим да ми треба црква, ја одем, запалим свећу и помолим се, и осећам се боље.' Овакав боравак у цркви од пет или више минута јесте психолошки догађај, а не духовни, јер је то лични покрет самоуљуљкавања да смо неки свој 'дуг' одужили и тако запали у прелест полазимо кући самооправдани, ничим научени и поучени, зашто је нама потребно да с осталим православним хришћанским народом останемо од почетка, па до краја службе."
Психолошко самооправдање као код јеванђелског фарисеја
"То психолошко самооправдање осудио је Богочовек у оном јеванђелском фарисеју када се овај молио заједно с митаром. Чедо, религиозно образовање не долази од накарадних обичаја, него у честом или сталном духовном контакту са својим пастиром, тј. месним свештеником, који има свети и пријатан задатак да вам објасни све тајне нашег спасења. Ви приношењем свеће на чирак дајете своју малу лепту и помажете, али оно је бескорисно за ваше лично спасење ако се ваша духовност само на томе завршава. Канони свете Цркве нама кажу да, ако неко пропусти две недељне литургије, он се предаје епитимији (казни), такође, ако и раније изађе из цркве."
"Дакле, такав однос према свећама је многобожачки и сасвим некористан, а да вам буде лакше да ме разумете, рећи ћу вам да има и других нехришћанских религија које користе свеће и кандила. Није свећа суштина ваше вере, ма ниједан мали делић! Ако не присуствујете на литургији и на њој се уз духовно руководство свештеника не причешћујете, тај ваш боравак у храму од пет или мало више минута је само поменуто 'бајање', односно 'запалили сте свећу и отишли'."
Нажалост, каже отац Љубо, то је данас најуобичајенији психолошки профил црквености просечног верујућег човека, који је код нас, а и Русији, најраспрострањенији.
Свећа нема директан литургијски значај
"Данас то чинимо куповином свеће са свом њеном пропратном канонском симболиком коју је касније добила. Да свећа директно нема неки важан литургијски значај, сведочи и данашња нова пракса, где се по обновљеним манастирима и црквама, да би се сачувао живопис и иконе и остала црквена уметност, направиле 'горионице', измештене су у припрату или уопште ван храма (ту бисте ви запалили свећу и уопште не бисте ни ушли во цркву). Колико је то боље или горе, врло је тешко да се каже јер се, још као дечак, сећам времена где су баке за време служби држале читаве бакље у рукама и видео да су људима немаром палили косе и одећу."
