Ником не смета што се зидови распадају КАДА РУШЕВИНА ПОСТАНЕ ЗЛАТНИ РУДНИК Овај град је од старих зграда направио туристички хит
Ако у Будимпешти уђете у бар и запитате се да ли сте залутали у нечије напуштено двориште, гаражу, стари стан или продавницу половног намештаја – вероватно сте на правом месту.
Добродошли у свет „ромкочме“, односно барова у рушевинама, једног од најпрепознатљивијих симбола будимпештанског ноћног живота.
Замислите зидове са којих отпада малтер, старе цеви које вире из плафона, неонске натписе који су вероватно видели боље дане, столице које се међусобно ни по чему не слажу, биљке које су се увукле у сваки слободан угао и каду која је, сасвим нормално, постала софа.
На све то додајте пиво, музику и неколико стотина људи из читавог света.
Управо тако изгледа један од најнеобичнијих извозних производа Будимпеште – „руин бар“ или бар у рушевинама.
И премда данас делују као пажљиво осмишљени ентеријери, њихова прича почела је управо супротно – од простора које нико није нарочито желео.
Како је напуштена зграда постала добра инвестиција?
Почетком двехиљадитих, у будимпештанском седмом кварту постојало је много старих и запуштених зграда и дворишта. Уместо да се такви простори одмах претворе у луксузне станове или нестану под новом градњом, група младих људи почела је да их посматра на другачији начин.
Ако је простор већ напуштен, зашто га не претворити у место за дружење?
Тако је настала идеја која је у почетку била готово импровизована: пронаћи јефтин или напуштен простор, унети намештај који је пронађен ко зна где, оставити зидове какви јесу и направити бар.
Без скупог дизајна. Без савршених столица. Без потребе да све буде исто.
Напротив – што је необичније, то боље.
Феномен је почео да се развија почетком 2000-их, а „Симпла“ се сматра једним од кључних пионира читаве сцене. Први локал под тим именом отворен је 2002. године, док је чувени „Симпла Керт“ у Казинци улици отворен 2004. године, у запуштеном комплексу који је раније имао стамбену и индустријску намену.
И ту је прича почела да личи на нешто много веће од једног бара.
„Симпла Керт“: Место где ништа нема смисла, а све функционише
Ако постоји једно место које треба посетити да бисте разумели шта је „руин бар“, онда је то „Симпла Керт“ у Казинци улици.
Већ на уласку постаје јасно да овде нико није покушавао да направи ентеријер који ћете пронаћи у каталогу намештаја.
Напротив.
Сваки угао као да има своју малу причу. Старе столице, лампе, бицикли, огледала, графити, необични предмети, биљке, импровизоване инсталације – све је нагомилано тако да простор истовремено делује као бар, уметничка галерија, бувљак и дневна соба некога ко има врло широку дефиницију речи „декорација“.
Чувени простор има више нивоа и читав низ различитих соба, па шетња кроз њега помало подсећа на истраживање нечијег врло необичног музеја. Управо та непредвидивост постала је заштитни знак „Симпла Керта“.
А можда је најлепше то што „Симпла“ није само место за вечерњи излазак. Током дана и викенда простор добија потпуно другачији карактер, а тамо се одржавају различити културни и друштвени програми, укључујући и фармерску пијацу.
Дакле, можете доћи на пиће, а завршити тако што пола сата проучавате зашто се стари телевизор налази окачен изнад ваше главе.
И то је, отприлике, поента.
„Цсендес“: Када „руин“ може да буде и миран
Ако је „Симпла Керт“ енергични рођак који никада не престаје да прича, „Цсендес Летерем“ је онај други који седи у углу, пије нешто полако и изгледа као да има врло занимљиву животну причу.
Сам назив „Цсендес“ на мађарском значи „тихо“, па је јасно да овде не треба очекивати исту врсту хаоса.
„Цсендес“ је смештен у старом градском простору и игра на карту винтиџ атмосфере, необичног намештаја и помало надреалног амбијента. Нема потребе да све буде ново, угланцано и савршено уклопљено – управо су трагови времена оно што простору даје карактер.
То је једна од лепих ствари код будимпештанских „руин барова“: не постоји само један рецепт.
Неки су гласни и пуни људи, неки су мали и интимни, неки су више клубови, неки ресторани, а неки изгледају као да сте ушли у уметничку инсталацију.
Од „смећа“ до туристичке атракције
Најзанимљивији део приче јесте што је оно што је у почетку било решење за напуштене просторе временом постало – туристичка атракција.
„Руин барови“ данас су један од заштитних знакова Будимпеште. Највише их је концентрисано управо у седмом кварту, око Казинци и Акацфа улице, па је сасвим могуће да током једне вечери обиђете неколико потпуно различитих верзија исте идеје.
Један од познатијих је „Инстант-Фогаш“, огроман комплекс који спаја више простора и клубова, па се ноћ може наставити из једног дела у други без много размишљања о томе где сте заправо ушли.
Град који је научио да чува своје несавршености
Можда су зато будимпештански „руин барови“ толико симпатични.
У свету у којем се ресторани и хотели све чешће уређују тако да изгледају готово стерилно, ови несавршени локали ударају контру.
Оголели зидови нису проблем. Они су декорација. Стара столица није за бацање. Она је део ентеријера.
Поломљена плочица није нешто што треба сакрити. Она говори да је простор имао живот и пре него што сте ви у њега ушли.
А простор који је некада деловао као рушевина сада је место на којем се састају студенти, уметници, туристи, локалци и сви они који су само желели да попију једно пиће, али су се изгубили међу старим телевизорима, бициклима и необичним лампама.
Зато је обилазак „руин барова“ заправо много више од обичног ноћног изласка.
То је мали час будимпештанске историје, архитектуре и урбане културе – само са пивом у руци. Јер Будимпешта је од рушевина направила нешто што је тешко ископирати.
