окоТВоко: Штафета

Пројекат на којем је рађено више месеци уназад, сниман је у: Београду, Новом Саду, Загребу, Сарајеву и Сплиту по идеји Роберта Чобана и Александра Радоша. Прва епизода истраживала је зашто се Драгојевић пева наглас, а Балашевић чува у тишини. 

Зашто сећања на њих двојицу живе на тако различите начине и ко данас заправо чува успомену на велике уметнике? 

О томе су у првој емисији говорили Јелена Беба Балашевић (ћерка Ђорђа Балашевића), Петар Драгојевић (братанац Оливера Драгојевића), Јаков Јозиновић (певач), Анте Гело (организатор фестивала „Траг у бескрају”), Богомир Мијатовић (публициста и пријатељ Ђорђа Балашевића) и Златко Црногорац (публициста). 

Да није лако доћи до тих саговорника показује труд Маје Гузијан и Филипа Белана. Требало је ове саговорнике и снимити. 

У питању је програм који се бави темама које повезују регион. Док се у Велој Луци Оливер Драгојевић пева гласно, уз море и на пуним трговима, успомена на Ђорђа Балашевића у Новом Саду живи много тише, кроз стихове који се шапућу у домовима, на радију и међу људима који чувеног кантаутора и даље осећају као део свог живота. 

Зашто Далматинци крајем јула сваке године у Велој Луци на Корчули праве фестивал „Траг у бескрају” у част Оливера, а ништа слично за Балашевића не постоји у Новом Саду? 

Како Масиму није одобрено да пева песму „Живот је море”, док је Јаков добио дозволу да пева Ђолетове песме и освојио Тикток изводећи његову „Оливеру”, а неколико месеци касније обара све рекорде у продаји карата за концерте у Сава центру и Арени. 

Роберт Чобан је пошао од одличне ауторске тезе, али моје искуство са радија и телевизије каже да се Ђорђе Балашевић још увек много слуша и тражи. Само је питање колико ми поштујемо нашу традицију и велику културну баштину. 

Сећање на Ђолета Балашевића добили смо и у емисији „Балканском улицом’’ где се Оливера Балашевић појавила са Весном Дедић без шминке и филтера. 

Екипа телевизије Блиц угошћена је у Улици Јована Цвијића 33. Дуго је није било на телевизији, а недавно се појавила и у емисији „Јутро на Блиц” код Маје Николић и Данила Машојевића. 

Роберт Књаз на трагу наше боље прошлости је на Хрватској радио-телевизији направио последњу епизоду серијала „Где је нестало или није”. 

У емисији се бавио тиме да ли је галебарење, удварање странкињама и туристкињама дигло далматински туризам и да ли још на Јадранском мору постоје мачо мушкарци који се удварају женама, а не флертују само преко „ватрица” на друштвеним мрежама. Јер данас сви шаљу „ватрице”, али нико не зове на кафу.

 А о сексу и да не причамо. Галебарење и штафета остају само као симбол старих добрих времена. Јер „ћа је живот него фантажија”, што би рекао Оливер. 

И баш сам се насмејао кад сам на Тиктоку видео Марка Пену, који се на друштвеним мрежама представља под уметничким именом „Penasings” како пева Ђолетову песму „Песма о једном петлу”: „За њега нису биле само коке слатке. Не, тај је скак'о и на гуске и на патке. А тек на ћурке, чим је било неке шансе. Принцип је исти, све су остало нијансе”.  

И то је шарм, све је могло да се каже, али је све имало хумор, иронију, емоцију. Нигде простаклука и мржње у којој сад живимо. Зато и није чудо што млади поново певају „Оливеру”. Треба им невиност и чедност из старих добрих времена о којима тако лепо певају „Нови фосили”.

Александар Филиповић