САДА НАПОКОН ЗНАМО Ово је тајна најтужније песме Томе Здравковића ЕВО КОМЕ ЈЕ ПОСВЕЋЕНА, ИСТИНА ПОСЛЕ 43 ГОДИНЕ НАГАЂАЊА

Иза ове песме се крије посебна прича о чему је он једном приликом говорио.

Наиме, Инстаграм страница која је посвећена лику и делу Томе Здравковића објавила је исечак његовог старог интервјуа где је говорио о причи која се крије иза песме "Тужно лето".

- Моја младост је била веома тешка. Већ са петнаест година певао сам у кафани. А то је тежак, чврст и тврд живот. Тамо се једе, пије, псује... Све се то догађало пре тридесет година. О првој љубави не могу да Вам говорим другачије него што се то заиста догодило. После завршене мале матуре, са четрнаест година, дошао сам из Печењевца у Лесковац. Уписао сам Текстилну школу и почео да играм у „Зони Замфировој“. Играо сам у лесковачком Народном позоришту и ту се догодило оно што ћу носити кроз цео живот. Почео сам да глумим и себе да сматрам посебном величином. Моји другари су играли у школским драмским секцијама, а ја у професионалном позоришту. Дружио сам се са глумцима и глумицама, а то је у сваком месту посебан круг људи. Популарни су и познати. За њима се пролазници окрећу, због њих се долази на представе. Ја сам глумцима певао – већ тада сам певао добро – и они су ме радо примали у друштво. Заљубио сам се у кћерку позоришног чистача. Пошто нисам имао стан, спавао сам у глумачкој гардероби. Кришом, наравно. И он ме је стално прогањао и истеривао из те гардеробе. Вероватно је наслућивао да ми се допада његова кћи. А био је ужасно строг. Међутим, ја сам га волео, јер сам волео његову кћер. Она је долазила да му донесе јело и, када сам је први пут видео, учинило ми се да је свет бљеснуо.

- Да нас је њен отац видео заједно, вероватно би убио и њу и мене... То је трајало више од две године. Сва та моја заљубљеност лепа је због тога што је била само слутња. Чиста и непоновљива. Тада се не воли памећу, зато што се може да воли и што се зна да воли, већ зато што су осећања нетакнута грубостима живота, зато што је то време четрнаестих година. Никада је касније нисам видео јер та је љубав била садржана у погледу, маштању, сусрету и кришом подигнутој руци на поздрав. Све што је добро, види се у особи коју волимо. Ја сам видео у њој. 

Он је рекао да је није заборавио ни након одласка из Лесковца.

- Не бих могао да кажем да сам је заборавио. Сећање је било потиснуто у мени. То сам открио недавно. За мој последњи албум написао сам све песме, осим што није био готов текст композиције „Тужно лето“. Прву строфу сам завршио на мору и веровао сам да ће остало доћи само по себи. Међутим, није било тако. Већ сам ушао у студио и снимио све нумере осим ове последње за коју нисам имао комплетан текст. Док је оркестар увежбавао музичку деоницу, ја сам изашао из студија да напишем стихове. И од‌једном, некуд из мене појавио се лик те девојчице, а речи су потекле као да сам их целога живота носио у себи.

"Живот са њим није био лак" 

Супруга Томе Здравковића, Гордана говорила је да живот са Томом није био лак. 

- Живот са Томом није био лак, али није било ни тешко. У почетку је било веома конфузно. Имала сам 25 година када смо се упознали, а он је био 12 година старији. Био је оформљена личност и морала сам то да прихватим. Нисам хтела да га мењам. Морала сам да се уклопим у његов живот. Он је био човек који је јако мало причао, морала сам сама да долазим до решења и сазнања шта воли и шта не воли – рекла је Гоца за К1 и додала:

- Био је неповерљив, стално је имао сумње. Почела сам да га схватам тек када ми је рекао: Све што можеш руком да дотакнеш, то није вредно, то није живот. Говорио је да му је исто да ли живи у палати или у собици. Стално је био на ивици. Тражио је слободу. Питао би: Зашто људи морају да имају возачку дозволу? Говорио би ми: Немој да чекаш да нешто завршиш да би живела, живи сваког тренутка.

(Blic.rs)