- Нажалост нас уметника, највише, концерт неће бити за шири аудиторијум, у некој већој сали јер је крај године и немогуће је добити слободан термин, али захваљујући великом студију РТВ-а, биће врхунска продукција и сви наши гледаоци ће уживати. То ће бити једна ретроспектива свега што је Велики тамбурашки оркестар радио ових шест и по деценија, спој и традиције и класичне музике. Долази нам чувени тенор из Италије Матија Занaти, затим девојка предивног гласа, Тамара Капетановић из националног ансамбла „Венац” с Косова и Метохије, потом дечко који је стасао уз наш састав, Жарко Прибаковић, а студира соло певање, биће ту и Ивана Мулић која ће евоцирати наше успомене на дивну сарадњу с покојном Меримом Његомир, потом Милан Прунић као и солисткиње Татјана Јашкова и Сања Дивјаковић које ће отпевати словачку и русинску песму, а биће и румунских и мађарских композиција. Наравно, шлаг на торти је Звонко Богдан, а драги гости су и наши пензионери, али и солисти на хармоници Александар Софронијевић, сада већ доказан музичар, и доајен хармонике Љубиша Павковић - најавио је Бојан Тренкић, руководилац сектора за музичку продукцију РТВ-а, али и члан Великог тамбурашког оркестра који на питање да ли је лакше бити руководилац или музичар каже: „Лакше је свирати. Кад се заморим од свих ових обавеза које нису тешке али ипак исцрпљују, онда одем у студио, узмем моју тамбуру и уживам с колегама. Тамбураш се остаје и постаје за цео живот а све остале ствари су пролазне.”
Гудало у прстима
Најпознатији шеф Великог тамбурашког оркестра био је чувени Јаника Балаж. Иако је говорио да је прим само инструмент, да се звук налази у човеку, у прстима, истовремено је причао и да своју тамбуру не би дао ни за шта. Скоро четрдесет година држао је тамбуру крај срца, окидајући жице и постижући такве тонове да многи нису успевали да разликују тамбурицу од виолине. Његов велики пријатељ Звонко Богдан изјавио је да је Балаж тамбуру свирао некако „виолински”, као да је имао гудало у прстима.
Шта за тамбураше значи постојање Великог тамбурашког оркестра, с обзиром на то да тамбура као инструмент не постоји на Академији?
- Да, нажалост, не постоји. Као клинац сам почео свирати тамбуру у Шиду, у Дому младих, и наравно да ми је жеља била да свирам у тамбурашкој репрезентацији Србије, а то је Велики тамбурашки оркестар чији сам члан већ две деценије, а годину дана сам и руководилац Сектора за музичку продукцију РТВ-а у оквиру кога је и овај оркестар. У једном гостовању на РТВ-у сам изјавио, и то и даље мислим, да су музички ансабли РТВ-а и РТС-а последњи бастиони одбране српског музичког идентитета, али и осталих народа који живе на овим просторима и управо кроз тамбуру деле и добро и зло. Тамбура је културни симбол Војводине, нешто што на најбољи начин описује музичку традицију наших народа. Мислим да је и Мика Антић у поеми „Војводина” рекао: „Еј, Војводино, од плача, од ђубрета и од колача, а вере четир, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче!”
Зашто је онда тако тешко да та тамбура као наш културни идентитет постане предмет на Академији?
- Ми смо прваци света у прихватању свега што је туђе. Да ме неко не схвати погрешно, имам дивне пријатеље џезере и срећан сам што на Академији имамо одсек за џез, али немамо ни одсек за тамбуру, ни за гајде, ни за фрулу, ни за хармонику, а идентификујемо се са свим тим инструментима и бусамо се у груди и кажемо да је то наше, аутохтоно. И тамбура је супериорнија од осталих народних инструмената јер је створила породицу тамбурашких инструмената и самим тим омогућава тако широк репертоар и то је и доказала плејада врхунских уметника који су били чланови чувених тамбурашких оркестара. Готово да нема вароши у Војводини која није имала неки мањи тамбурашки састав. И наравно ту је Велики тамбурашки оркестар који свира од Великог бачког кола до највећих дела светске музичке баштине.
Бастион тамбурашке традиције
Захваљујући традицији, Радио Новом Саду је припала обавеза да оснује репрезентативни Велики тамбурашки оркестар. Реализацију овог задатка преузео је композитор Сава Вукосављев, који је на великој аудицији у фебруару 1957. године од 240 кандидата одабрао најбољих 20-ак тамбураша. Епоха Саве Вукосављева је трајала до почетка 80-их година прошлог века, у којој су се истакли врхунски солисти попут Матије Петровића Маћике, Јанике Балажа, Јосима Фамилића Тоше, Тугомира Николића, Цвете Сладића Чиче, Зденка Обад-Шћитароција, Марка Бенића, Бошка Николића, Марка Јовановића и других. Ангажовањем младог композитора мр Зорана Мулића 1984. године започиње уздизање Тамбурашког оркестра на још виши ниво музицирања. Мулић је у репертоар оркестра поред народне музике и композиција писаних за тамбурашке оркестре уврстио транскрипције највећих дела светске музичке баштине. Велики тамбурашки оркестар који чине врхунски тамбураши које Војводина има је бастион који чува тамбурашку традицију ових простора, али истовремено прати музичке трендове савремене данашњице.
Чувена је прича како је Сава Вукосављев наслепо бирао чланове оркестра, где су музичари свирали иза завесе. Како ви данас бирате нове чланове, да ли долазе управо из тих малих састава у варошицама?
- Југословенска радио-дифузија је донела одлуку да се оснује један велики, репрезентативан тамбурашки оркестар и управо због музичке традиције Војводине та част је припала Сави Вукосављеву који је 1957. године то и учинио, и тај датум ми славимо. Волим да кажем да 14. фебруара православци славе Св. Трифуна а католици Св. Валентина и трећи део тог светог тројства је за нас та наша тамбура јер је управо на тај датум 1957. од 240 кандидата одабрано најбољих 20-ак тамбураша. И од тада је пракса да на терену, на разним концертима, на фестивалима приметимо неког врхунског свирача па га позовемо на аудицију. Тако смо сви дошли, увек се неко бринуо за нове младе музичаре. Рецимо, већину нас је приметио покојни Радомир Грујчић Груја, који је пратио фестивале и концерте и тражио врхунске музичаре који морају бити музички писмени. Што сте музички образованији, то лакше радите овај посао. Али заиста нам је жеља да тамбуру видимо у високообразовним установама Србије јер бисмо тиме добили и легитимитет. Ето, ми се целог века доказујемо да нисмо само они табураши из наших домаћих филмова у којима нас приказују прљаве и мусаве. Један од доказа биће и овај концерт Великог тамбурашког оркестра 29. новембра.
Снежана Милановић
