Временом се повећавала, а неки њени чланови ипак су потражили бољи живот у околним насељима и градовима. У породици се родили толико талентованих музичара довољно за читав један симфонијски оркестар, али су они формирали шест тамбурашких оркестара. Свакодневно се из њихових кућа чула песма, јер је ваљало стално допуњавати репертоар. Да их конкуренција не претекне.
Фимилић су били толико цењени у Хабзбуршкој царевини, али и краљевини Карађорђевића, да су њихове банде током целе године наступале уз лептир машне и парадна одела, по престижним ресторанима и хотелима и дуж Јадранске обале, јер где год да стигну, гарантован је био добар штимунг.
Када се након кратког априлског рата 1941. држава распала, у подели доброг дела плена Срем је припао Анти Павелићу. На почетку окупације, важила је и живота имитација. Кафане су поново отворене, а аполитични су се Фамилићи чудили што су им власти НДХ наредиле да се морају вратити у свој домицилни Моловин.
Убрзо су у село стигли леци са обавештењем да је Јеврејима, Србима, Циганима и псима забрањено кретање ноћу. Ко зна ко је довољно монструозан, а уз то и залудан, намеравао да стави под контролу чак и надрндане сремске кере, које и даљу шпартају по својим и туђим двориштима, а тек ноћу! У пролеће 1942. наређено је да се сви Роми из шидске општине морају сабрати у Моловин.
Смештени су на голу ледину, ограђену бодљикавом жицом, где су већ помирени чекали своју судбину. Доконе усташе, да забаве и своје официре, свако мало репетирали су пушке на заточене жене и нејаку децу. А онда су средином јула, заједно са локалним сународницима, пешке кренули на марш дуг 14 километара према Шиду.
Када су преморени и по жестокој летњој жеги најзад стигли до града, као да им је неко наредио, ођедном су засвирали сви оркестри, педесетак људи бар: "Циганска је туга преголема, нико не зна шта се Циги спрема". Зајецале су виолине и тамбуре разних врста, али чудили су се Роми из Моловина што никога од Шиђана нема на улици. Све капије замандаљене, прозори спуштених шалукатри и гробна тишина. Међутим, ођедном све се то отворило и изађоше на улице пркосни Сремци, почеше да псују усташе, што не пусте те поштене људе кући, већ их тако бездушно муче. Морали су, ипак, да се повуку, јер су на њих потегнуте пушке и зачула се паљба. Роми су наставили са песмама, а нарочито је потресно било кад је један старац залелекао "Иде Мунго где му место није".
Мали део Фамилића успео је да побегне пре депортације, у илегали су и у сталном страху живели по Србији током окупације, али 1945. у ослобођени Моловин и своје куће нису се желели вратити. Јосиф је, потом, годинама свирао у Народном оркестру Радио Београда, па Сарајева и Титограда, да би каријеру, под старост, завршио у Новом Саду.
Ретко је долазио у завичај, за њега препун само тужних успомена, где се морао срести једино са комшијама. Од сродника више никога нема. Умро је 1978, а његова два сина Марко и Стево, три деценије потом. Бошко је у Аустрији, али не свира, па је музичарска династија дефинитивно остала без наследника.
Колона из Моловина наставила је главном улицом према железничкој станици, где су потрпали Фамилиће и све остале који су били с њима у прљаве сточне вагоне. Кренули су у злогласни Јасеновачки логор, "мануфактуру смрти", одакле се нико није вратио.
Од заборава их чува једино сећање комшија и мраморна спомен-плоча на зиду моловинског Дома културе са уклесаним именима 89 Фамилића, деветоро Павловића, те по двоје из породица Николић и Јовановић.
Само месец дана касније, у конц логор су одведени мештани Мојсијеве вере из читавог атара, а крајем августа и многобројни Срби из околних села. Ретко ко је преживео усташку верзију пакла.
Драгољуб Савичин
