Нису били пионири тог покрета нити његова авангарда, али су имали визију и креацију која их је довала до успеха. Крајем 19. века Емил Гале их је „тукао” на свим пољима и био недостижан јер је он био уметник, а они ипак само адвокати и бизнисмени. Међутим, када је генијални Емил Гале 1904. године умро, место лидера у производњи уметничког стакла преузима компанија „Дом Нанси”, коју је 1878. основао Жан Дом.
Домова породица је првобитно била адвокатска, а не стакларска. Жан Дом, отац познате породице Дом, купио је, или, тачније, преузео стаклару у близини Нансија 1878. године, као део отплате дуга. Његов син Огист, који је био адвокат, убрзо се придружио да би помогао у побољшању пословања. Више од деценију касније, и неких пет година након смрти њиховог оца, придружио се млађи брат Антонен, тако да су браћа Дом заслужна за успех који ће уследити с производњом стакла у стилу арт нувоа.
Компанија се првобитно специјализовала за стакло за сатове, а производили су и чаше и остало за кафане... Међутим, почетком последње деценије 19. века браћа су почела да експериментишу с уметничким стаклом.
Комади „дом” стакла, а пре свега вазе, данас се на тржишту могу наћи по ценама које се крећу од 500 евра па до више од 50.000 евра. Међутим, треба бити оппрезан јер, иако сваки „дом” комад мора бити потписан, то често не мора много да значи пошто су и фалсификати потписани.
На доброј су цени „дом” лампе јер оне сједињавају све оно најбоље и репрезентују и уметничку и занатску филозофију компаније.
Већина уметничког стакла које су браћа Дом производила било је такозвано камеа стакло. То је вишеслојно стакло чија израда подсећа на античке камеје, то јест на рељеф резбарен у камену или шкољки, односно стаклу. Веома слично ономе како је радио и Гале. С друге стране, неки примерци су урађени комбинацијом различитих техника, као што су емајлирање или гравирање. Године 1906. Дом је оживео пâте де верре, древну египатску технику производње стакла, развијајући метод тако да су Домови прозорски панели из 1930. године користили пâте де верре уместо обојеног стакла. Пâте де верре је облик ливења и буквално преведено значи стаклена паста. У том поступку фино здробљено стакло се помеша с везивним материјалом, а често и с бојама и емајлима. Настала паста се наноси на унутрашњу површину негативног калупа који обликује премаз. Након што се пресвучени калуп загрева на одговарајућој температури, стакла се споје стварањем шупљег предмета који може имати дебеле или танке зидове, у зависности од дебљине слојева пâте де верре.
После Првог светског рата, фабрика је од арт нувоа прешла на дизајн стакла у арт деко стилу. Дом се такође преусмерио с ручно израђених предмета на више масовне произведене комаде. Пâте де верре такође је био широко коришћен.
Када се завршио Други светски рат, Дом је поново променио фокус. То јест окренуо се кристалу. Очаравајући кристал су Домови мајстори претварали у прелепе фигуре, чаше и друге производе. Стакло пâте де верре поново се почело производити седамдесетих година прошлог века као Pâte-de-Verre Nouveau.
Сви комади „дом” стакла су у суштини ручни рад, али то не значи да није било индустријске производње. На врхунцу пословања компанија је имала 400 радника у фабрици у Нансију. Заправо, Дом је ангажовао и запошљавао неке од великих уметника, који ће касније бити познати по својим мануфактурама и производима. Наиме браћа Шнајдер, Анри Берже, Бернард Грубер, Еужен Гал и Амалрик Валтер били су кључни дизајнери најзначајнијих креација „дом” стакала.
Дејан Урошевић
