Познато ТВ лице у интервјуу за наш лист истиче да се прилично радује новој сезони емисије, те да је увек волела нове почетке, као и да су јој нове сезоне изнова увек леп професионални изазов.
– Прилично сам срећна, јер сам здрава, жива и још увек могу да радим и да се радујем. У јануару увек причам да сам уморна, али још увек нисам (смех). Тек смо кренули и то жестоко! Ово је емисија која доноси потпуно нова познанства, људе, животне приче, вокале. Све то доживљавам као да емисију радим први пут, а све што је почетак сви ми волимо.
Глумци неретко истичу да све што преко серија улази у домове мора да личи на људе. Да ли мислите да би исто требало да буде и са телевизијским емисијама и да ли је овај шоу управо такав?
– Управо је тако и мислим да тајна успеха овог шоу програма лежи у томе што је животан. Ово је заиста једна права мисија и телевизијска и животна, јер нема дублова, нема сценарија. Овде на сцени се заиста догађа живот који људи виде. Реакције учесника су спонтане, они нису професионалци, мало се и уплаше величине студија, свих тих рефлектора, екипе, али се временом опусте и буде им лепо. Увек кажем да се емисија „Никад није касно“ не монтира много јер смо је измонтирали већ на самој сцени. И било би ружно монтирати и правити нешто од некога јер замисао ове емисије јесте да кандидати кроз песму кажу ко су и шта су. Ми смо као екипа потпуно спремни да тако функционишемо и то смо научили од самог почетка. Тако и добијемо ту природност и спонтаност.
Када би неко вама сада, као кандидатима за певање, дао шансу за нови почетак, за неку неиспуњену жељу на шта бисте је потрошили? За шта није касно у вашем случају?
– Није касно да кренем још нешто да радим, да се још нечим бавим. У последње 24 године била сам усмерена ка деци, њиховим школама, томе да све заврше, да све буде океј. Сад су они постали своји људи и имају своја хтења, оформљени су као личности. Мислим да је ово почетак неког мог другог живота у ком сам мање усмерена на то да ли су они јели, пили, завршили домаће задатке, дали испите као и на то да финансијски све то испратим и да будем здрава и будем уз њих. Сада је све то лаганије, па улазим у фазу живота у којој није касно да путујем мало више, то ми је прва жеља, као и да се више дружим са пријатељима и онима са којима нисам свих ових година стизала, што због посла, што због приватних обавеза. Није касно да се мало опустим, да будем мало лења жена (смех), да мало другачије организујем живот и себи будем посвећена више.
Кроз живот сте ишли сами са своје двоје деце и каријером коју сте чврсто држали само у својим рукама. Како сте успели да све то постигнете, а притом опстанете и да имате средства за све у животу?
– Не знам право да вам кажем. Било нам је турбулентно, изазовно и тешко, али недостајало ми је опуштености, а сада имам утисак да могу да уђем у ту фазу. Почињем да се навикавам, учим да не будем у грчу. Да је било лако - није. Увек би се потрефило да два дана не радим, а да трећег, када снимам, деца имају нешто што треба да се испоштује или се дешавало да се један од њих двојице разболи, да треба да иде код лекара или да га негде возим, па онда комбинујем како ћу и шта ћу. Није било једноставно! Мој отац је преминуо када су они имали пет година, али моја мајка, док је била жива, ми је, ето, бар тај кућни део олакшавала. Све друге изазове, који су били у вези са њиховим одрастањем, сам, потпуно логично, врло бурно и лично доживљавала. Било је много непроспаваних ноћи јер су ми поверили неке ствари због којих сам се ломила и размишљала о томе како ће они изаћи из тога неповређени, јачи, а да то на њих не остави неке велике последице. Ту мислим на све оно што се њима лично дешавало, али и на све оно што се нама трома током њиховог одрастања дешавало. Нема ту рецепта, него идеш по принципу да хоћеш, а ја сам увек хтела много и увек сам себи постављала неке лествице јако високо. Увек сам гледала да то не буде неки стандард јер се у стандард никада нисам уклапала. Ни моје животне одлуке никада нису биле стандардне, ни општеприхваћене, него су наилазиле на коментаре, да не кажем осуде.
Једно сте од ретких ТВ лица које траје више од три деценије, које је задржало своју професионалност, став и начин обраћања. Колико је тешко остати свој у мору забавних садржаја, али и у времену у ком се Тиктокери намећу као нови водитељи?
– Слагала бих вас када бих рекла да у неким тренуцима нисам помислила да можда нешто треба да променим код себе у неком свом телевизијском изражају. Међутим, врло брзо бих се увек вратила на свој колосек и рекла себи да треба да тежим животу који је пун истине. Када бих покушала да будем нешто другачија то не бих била ја. Била бих смешна и не бих била истинита. Тако да сам рекла да ћу остати то што јесам. Ко ме буде овакву хтео ја ћу радити, ако не - покушаћу нешто друго, променићу занимање, нечим другим ћу се бавити. Ја заиста не умем да радим другачије. Некима то прија, некима не. Немам средину, а то је најважније, имам оне који ме воле и оне који ме не воле, а ја сам себи остала океј и дан-данас. Научила сам да мораш да анализираш свој рад увек, то и јесте рад на себи јер онда уочиш неку своју грешку и промениш је. Ја некад, иако у томе искрено речено не уживам, погледам оно што сам радила да видим шта мене то иритира, шта се мени не допада у мом раду и да замислим да сам ја нека особа која гледа мене. Постоје трендови који заслужују који треба да се прате, а постоје и они који мени лично не стоје. Не кажем да су лоши, али мени не леже.
Прошли пут када смо разговарали причали сте о томе да бисте волели да се вратите својим почецима и радите емисију у некој форми недељног поподнева. Јесте ли се помакли од те жеље и предузели неке кораке по питању остваривањa те жеље?
– Јесам, није у питању недељно поподне него неки потпуно неки другачији формат емисије. Јесам размишљала и имам у глави како би то требало да изгледа, нисам сама у томе. Не бих ништа говорила сада о томе ни са ким ни како, али постоји осмишлљен формат у мојој глави којем бих у будућности хтела да се посветим, е сад, све зависи од ангажовања у емисији „Никад није касно”, колико ће он трајати, како ће ићи и којим путем. Али, сад могу заиста да кажем да имам нешто за шта могу да се ухватим и то врло конкретно. Не личи на недељно поподне, али личи на мене.
Причали сте у једном интервјуу да су вам на почетку свашта говорили те истакли да вам је један таксиста без стида рекао: „Знам ја све вас са телевизије, ви сте све јефтине”. Да ли се и колико мењао однос према женама са телевизије у Србији током ваше каријере?
– Да, дословце ми је рекао директно да смо све курве, а замислите то је било пре 30-ак година. Променио се мало однос, али у одређеним круговима и не онолико колико одређене жене заслужују и како треба да буде третирано пре свега њихово знање, професионалност, начин обраћања гледалишту и њихова припремљеност. Мислим да још увек нису довољно цењене, да их још увек посматрају људи кроз то да ли су нечије, ко их је ту довео, поставио и оставио и да ли су обучене овако или онако. Кажу и: „Аха, остарила је” или: „Аха, види сада је радила нешто са лицем, оперисала се, изботоксирала се” итд. Мислим да су жене почеле више да се цене, али да још увек постоји један велики део конзервативне Србије који мисли да жене не треба у оволикој мери да буду заступљене. Заправо, није важно да ли си мушкарац или жена, него да ли добро радиш посао или не. Међу младима, чини ми се, долази до неког помака, али мислим да однос према томе да ли жена ради и обавља неки посао зависи од образовања једног човека који квалификује ту жену на одређени начин. Мислим да је образовање основ, као и кућно васпитање. Уколико чујете нпр. оца да каже да је неко занимање мушко или женско или да нпр. сину каже да неће бити сликар јер треба да шутира лопту зато што је мушко, а сестра да треба да узме четкице и да слика и свира клавир јер је женско, то већ великим делом из куће иде.
Још увек у медијима имамо и тај наратив према женама у одређеним годинама у којем се увек истичу године. Тако и уз ваше име увек стоји како јако лепо изгледате, иако сте напунили 50 и кусур година. Колико такви текстови стварају притисак на једну жену?
– Да, то сви спомињу. Никоме ко стари и ко постаје већински власник свог живота, а притом је одрастао, то није једноставно. Онај ко мене хоће да увреди напише или искоментарише: „Шта ова баба хоће” или „Шта је она сад ово обукла, шта она изиграва девојку, баба је, бабетина изоперисана или бабетина”. Ја немам то звање баба, јер још увек немам унуке, али ме увек коментаришу уз тај епитет. Не могу рећи да ме то, у неком тренутку као човека, не дотакне. А дотакне те у смислу да се ближиш неком крају, што је потпуно логично. Мислим да људи треба да истичу колико имају година, то је сасвим у реду. Посебно ако се бавиш јавним послом, а чак је и приватно је глупо не причати о годинама, крити их. Тај однос јавности према годинама је исти као и према женама које раде одређене послове, а мушкарци сматрају да они нису за њих.
Владимир Бијелић
