Повредио сам лигаменте колена и требало је да се оперишем. На жалост, живим сам, отац и мајка су ми умрли и нисам имао пара за ту операцију… Није ми било лако када сам то схватио... Прво што сам урадио било је да одем у цркву и помолим се, тада сам рекао себи „има нешто јаче од доктора, нећеш више играти фудбал, али трчаћеш”. Повреда за спортисту обично значи крај каријере, али мени је Бог доделио лепши задатак – почео сам да трчим ултрамаратон, али не за медаље и новац – него у хуманитарне сврхе за здравље деце у Србији. Ево, већ три године трчим и немам проблема са здрављем због тога – почео је своју причу Александар Кикановић - Кикан, спортиста из Лознице, кога сопствена невоља није бацила у депресију, нити га је испунила бесом због немоћи, него је покренула оно најбоље у њему – да помаже другима. Како је решио да крене тим путем, чуда су почела да се дешавају: не само што је променио живот болесној деци и њиховим породицама, него је одскора и сам добио запослење као промотер спорта Општине Крупањ.
Ових дана измамљује осмехе многе деце, јер им доноси поклоне – до сада је поделио више од 200 поклона болесној и сиромашној деци, а нада се, да ће надмашити прошлогодишње празнике када је обрадовао више од 500 малишана. Људи су почели да препознају његов рад и добру енергију, па има подршку не само од људи и колектива из завичаја, него му се јављају и они из других средина који желе да помогну. Но, вратимо се на сам почетак приче, када је Кикан први пут трчао за једну болесну девојчицу.
– Прво сам трчао за Дарију Петровић из Бање Ковиљаче. Мој циљ је био Острог. Када сам кренуо, нико ми није баш много веровао, чак ни моји другари нису били сигурни хоћу ли успети… Сам мој подухват није баш био медијски испраћен, осим локалне, лозничке телевизије. Трчећи тај маратон скупио сам 53.000 хиљаде динара што, наравно, није било довољно… Али када сам био на домаку Острога, Бог је погледао и мене и Дарију Петровић. На само 300 метара од Острога Даријина мајка ме је назвала и рекла ми је да је Дарија тог дана бацила штаке без којих није могла да се креће и рекла мајци „кад Кикан може да трчи за мене чак до Острога, онда могу и ја да идем без штака”! Био сам пресрећан због те вести, а са великим задовољством могу да вам кажем да је сада Дарија студент у Београду.
Следећи ваш подухват је био одлазак на Хиландар. То је дуг и захтеван пут… За кога сте тада трчали?
– До Хиландара сам трчао за за двогодишњег Николу Стакића из Мачванског Прњавора. То је био мој други маратон који је много више био медијски испраћен него први. Малом Николи је била потребна новчана помоћ од 50.000 евра да би могао да иде на лечење у Пољску. Пут до Хиландара је био дуг 918 км и план је био да се дневно прелази око 40 километара и да се стигне за 23 дана. После 20 дана скупили смо „само” 10 хиљада евра и био сам веома нерасположен због тога...
Да ли сте помислили да одустанете?
– Не, нема одустајања када се трчи за болесно дете! У тешким тренуцима увек кажем себи „имај вере и све ће бити добро”. Тако је и било исте вечери ме је назвао мој суграђанин, Лозничанин, који није открио свој идентитет, и похваливши моју мисију упитао ме је колико је до сада прикупљено новаца. Одговорио сам му да смо до сада успели да скупимо само 10 хиљада, а тај господин ми је рекао „Кикане, оставићу паре манастиру Троноша, нека отац од малог Николе оде тамо и узме онолико колико му недостаје, а остатак остави манастиру”. Тако је и било.
Како се трчи ултрамаратон?
– Буквално се у једном дану истрчи 42 километара, али ја трчим више дана, некад и више недеља до крајњег циља. Значи, свакодневно се у континуитету трчи маратон. На пут не крећем сам, увек ме неко прати аутом. Искрено, почело је тако што су ми помогли другари. Када сам први пут кренуо у Острог имао сам само 50 евра, али када ме људи виде да трчим и схвате зашто трчим нуде ми смештај, храну и све што је потребно. Кад кренете са искреном намером Бог се постара да буде све како треба и да стигнем до светиње која ми је увек циљ.
Како тече то сакупљање новца?
– Прикупљам паре тако што привлачим пажњу добрих људи и усмеравам је на болесно дете. Многи се руководе тим да ако ја могу да истрчим до Острога или Хиландара стотине километара – могу и они да дају прилог.
Како се припремате за тако напорне подухвате?
– Трчати ултрамаратон је физички доста захтевно. Вежбам свакодневно у теретани да моје колено може да поднесе тај напор. Међутим, сигуран сам да има доста људи који су спремнији од мене – али када знате где и зашто идете нешто вас носи. Не размишљате тада о километрима, него о детету за кога трчите и о шанси коју му отварате.
Какви су вам планови?
– Следећи мој маратон ће бити од Крупња до манастира Јаши, односно до цркве посвећене Светој Петки. Он ће такође бити у хуманитарне сврхе и биће за децу Косова и Метохије. До Јашија је 920 километара, што ми неће бити проблем, јер сам исту километражу већ трчао до Хиландара.
– Фебруара месеца 2020. године кренуо сам да трчим ка Москви с намером да 9. маја на Дан победе против фашизма, руском председнику Владимиру Путину предам икону Светог Георгија која је била освештана када сам био на Хиландару, као знак пријатељства руског и српског народа. Стигао сам до границе са Русијом где сам због короне био заустављен. Међутим, добио сам уверавања да када опет буде могуће безбедно путовати и кретати се да ће ми то бити омогућено – поверио нам се Александар Кикановић, ултрамаратонац.
Марина Јабланов Стојановић
