Као неко ко је усвојен, пролазила је кроз нимало лак период, с обзиром да је у пубертетским годинама често била на мети својих вршњака који нису бирали речи, за које данас каже, да су је веома болеле.
Ипак, истиче да је из свега изашла као много јача и као победник, а све уз помоћ породице која је увек била ту за њу.
Породица ми је увек била највећа подршка, мама,тата и браћа. Браћа у свом, братском стилу "Пусти њих, они не знају шта говоре, шта то тебе интересује", док су мама и тата били ту да ме освесте, да ми кажу да ме воле и да нема разлога да посумњам у њихову љубав. Коментара од стране мојих вршњака је било, сусретала сам се са тим да сам ја црна овца у породици, да никада нећу бити иста као Лука и Матија (моја браћа), да ће увек постојати разлика између нас, јер испред мог имена стоји етикета усвојена ћерка, док испред њиховог стоји биолошки синови. Иако у то нисам веровала, морам признати да су те речи некада веома болеле. Ипак, љубав породице је све зацелила, рекла је Петра и открила који тренутак из детињства посебно памти.
То је дефинитивно био тренутак када сам срела мамину другарицу, која је такође усвојена. Она је у том периоду трагала за својом биолошком мајком, што је и мене натерало да се запитам да ли ја треба исто да покренем, да ли уопште треба да улазим у цео тај процес. Она је мени све објаснила, како је све то изгледало и емотивно и психички, где сам схватила да ја немам та питања која је она имала и због којих је покренула цео процес. Ту сам разграничила све и то је био окидач да схватим да припадам ту где јесам и да нема потребе за било каквим трагањем. Моји мама и тата су моји, моја браћа су моја, увек ће да нас буде пет, тако да то је за мене, слободно могу да кажем, била прекретница, истакла је она.
Петра је открила и када је сазнала да је усвојена.
Сазнала сам са три, четири године. Мама ми је саопштила. Код нас је дошла једна жена, која је у том периоду дојила дете и ја сам питала маму шта је то, будући да сам ја увек носила флашицу. Она ми је у односу на моје године дала одговор, као и увек што је чинила када бих је нешто упитала. И мама и тата су ми, заиста, увек говорили да колико воле Луку и Матију толико воле и мене и ту се никада није правила разлика. Кад год ми је требао савет, раме за плакање, увек сам знала да сам могла да се ослоним на њих, навела је Петра и испричала каква питања је себи постављала током одрастања.
Ја сам била баш мала када сам сазнала све, тако да се ни не сећам шта је било у мојој глави. Касније сам већ размишљала о томе на кога личим, да ли имам брата, сестру, да ли можда на улици пролазим поред неког ко ми је род, а да то не знам. То су, иначе, нека од најчешћих питања која се помињу и сад у групама, током разговора са децом која су усвојена, прича она.
Петра каже да себе никада није кривила за то што је усвојена, с обзиром да се тај осећај кривице често јави у неком периоду код усвојене деце.
Никада. Искрено, ја не кривим ни родитеља који даје дете на усвајање, јер сматрам да он у том тренутку ради најбоље за то дете. Ко зна какви су разлози за то. Може бити да нема услове да га одгоји, па му пружи прилику за бољим животом. Живот нас натера на све и свашта, тако да ја немам осећај кривице, а не кривим ни родитеље - рекла је Дивчева.
Како је њен отац познат јавности, Петра је открила да ли јој је то помогло или отежало у животу.
То је мач са две оштрице. Не знам, заиста, он ми је тата, ја не знам за другог. Он јесте славан, презиме носи одређене предрасуде, иако ме неко не познаје мисли свашта о мени, међутим, кад ме упозна порушим му предрасуде, што ми је уосталом циљ и са темом усвајања. Да будем искрена ни не размишљам о томе, мислим да смо нас троје нормално одгајани, не тражимо пуно, радни смо сво троје, тако да сматрам да тих пет слова на крају није утицало на нас као личности, рекла је Петра.
Када би срела своје родитеље, како каже, није размишљала шта би их питала.
Нисам о томе размишљала, морала бих мало дуже о тој теми да размислим, али једно знам. Захвалила бих се, рекла бих им да их не кривим, да сам јако срећна, жива, здрава и захвална јер су ме дали на усвајање и тиме сам добила шансу за бољи живот. Не знам под којим околностима су ме дали, али не осуђујем их и имам велику захвалност, јер ме биолошка мајка није абортирала и данас сам ту и причам на ту тему потпуно нормално, испричала је Петра Дивац за "Републику".
Дневник/Република
