Ја разумем концепт препуштања току и прихватања оних ствари које тренутно не могу да се промене, па тврдоглаво одбијање да се примирим и прилагодим доноси само стрес и ништа не помеже. Али не могу да прихватим баш све што ми се догађа. Нешто од тога служи као изазов и као окидач да нешто предузмем.
Проблем настаје онда када хоћу да предузмем кораке у вези са околностима, са самим догађајем или ситуацијом, а од тога ништа бити не може. Једини кораци које могу да предузмем су они који воде ка унутрашњој промени, ка дубоком сагледавању сопственог понашања и стања свести које ме је уопште и довело до ситуације у којој сам.
Докле год сам у себи гајила потребу да у саобраћајној гужви „ухватим кривину“ и уз ситне прекршаје стигнем брже, нервирали су ме други возачи који то чине. Последњих година то више не радим, не пролазим ни на жуто, пропуштам све који се гурају да их пропустим, јер знам да ћу свакако стићи тамо где сам намерила да стигнем, али уз нервозу ће ми и тај пут, а вероватно и доживљај на циљу пресести. И гле чуда, више ме уопште не дотичу некултурни потези бахатих возача. Јасно ми је колико је њих положило возачки испит преко везе, јасно ми је да неки од њих журе можда у болницу, а неки од њих баш као и ја некада, имају ту бесмислену потребу да буду бржи, да стигну први, да оставе све за собом. И блажено мирно гледам колико ме то уопште не дотиче.
Све је то почело да се догађа онда када сам донела одлуку да пред сваку вожњу колико год кратка или дуга била, замислим да ће све да буде добро и да ћу безбедно и угодно стићи на своје одредиште. Када то учиним пре вожње, она заиста буде угодна и безбедна, колико год њих да ми пресече пут или направи погрешан потез. Та ми је одлука једна од бољих у животу, између осталог и због тога што је то још један у низу доказа да уколико у себи немам одређено понашање, онда ме такво понашање ни код других не иритира. Саобраћај је само један од очигледних примера за то.
Свакодневним преиспитивањем о чему размишљам и како се осећам, долазим до једног пријатног унутрашњег мира који не само да ми омогућује да ствари видим из шире перспективе, него ми из живота као гумицом брише ситуације које су ме некада избацивале из такта. Незгода је у томе што је то процес који се изнова понавља, јер има у мени много слојева који долазе на ред да се избалансирају и среде.
Зато је сваки дан, дан одлуке да се преиспитам и свесно поставим намеру да се одговорно понашам према себи и према другима. У том случају сви нови изазови постају једноставнији, и некако очигледнији. Брзо их прозрем и са задовољством констатујем да је реч о само још једној, ситној провери колико сам одлучна у својој намери да живим радостан и смислен живот. Тада се појављује посебно драгоцен осећај: осећај захвалности на том животу и на свему што ми доноси, а пошто тако свакодневно одлучујем, доноси ми много лепих тренутака.
Нина Мартиновић Армбрустер
