Обузму ме мисли о томе како сам већи део живота провела у којекаквим несташицама, (што намирница, што струје), санкцијама, бомбама, ратовима и константним страховима за будућност. Питам се тада зар сам морала баш у ово време да се родим? Зар је моја генерација баш морала да се изгуби у константној неизвесности и осећају да јој је нанешена велика неправда? А пошто сам очигледно морала, логично је да потражим разлоге зашто је то баш тако морало да буде. И пронашла сам их.
Сви ми тренутно присутни на планети, рођени смо да бисмо свако на свој начин учествовали у великим преокретима који се на планети догађају. Ко то не види, тај мора да је са Марса пао. Неки људи виде да се дешавају климатске, економске и друге глобалне промене, али још увек као да не желе да прихвате чињеницу да се највеће промене догађају у човеку, у сваком појединцу. Ја сам стекла утисак да се те спољашње промене управо и догађају да бисмо се ми изнутра променили. И то што смо као цивилизација прилично застранили у понашању према ближњима и према природи, као да је део неког већег плана.
Изгледа да једино можемо да увидимо шта је оно што није добро за нас, ако то видимо и искусимо на својој кожи. Тек када доживимо велико непоштење и лаж, онда можемо да схватимо колико су поштење и истина важни и почнемо да их ценимо у свакој ситуацији. Имам осећај да једино тако, ми људска бића можемо да научимо сву вредност аутентичног, људског понашања.
Врло се често заплетемо у врзино коло, па се светимо и узвраћамо истом мером, али временом, свако ко хоће да гледа тако и види да то никуда не води. Када сама прекинем тај негативни низ, једино тада могу да очекујем да се десе неке промене и да се ствари покрену у другом смеру.
Има ту и зачкољица, наравно, нико није ни рекао да ће све бити једноставно, осим када будем живела у потпуној истини, савим предана току живота, па кад будем прихватала са поверењем све што ми долази у стварност са вером да је баш тако најбоље за мој раст и развој.
До тада, ствари компликује чињеница да чак и када сам према другима сасвим искрена, отворена, праведна и благонаклона, према себи најчешће нисам. А управо је мој живот према мени онакав, каква сам ја према себи. А према себи, када останем сама, током неког тмурног дана, још увек нисам ни искрена, ни благонаклона, а ни праведна. Још увек од себе тражим нешто што други од мене очекују, а то није истина коју би требало овде да живим. Тмурна стварност служи да увидим шта све још морам код себе да променим. Па онда и није тако лоше што сам се баш сада родила. Није мала ствар учествовати у стварању бољег живота на планети. Нисмо ми изгубљени, ми смо изабрани!
Нина Мартиновић Армбрустер
