Сутрадан при поласку на посао, новчаника није било. Није ми то било превише необично, јер је то део мог начина живота. Често нешто затурим и не могу да га пронађем тада када ми затреба. Почела сам то да доживљавам као поруку да ми затурени предмет није ни потребан, чим не могу да га пронађем, али новчаник ми је ипак био потребан.
Осим неке количине новца, у новчанику су сви моји документи, лична, возачка, картице из банке, пропусница за посао, неки ситни, али мени важни предмети као што је новчић из чеснице, једно мало бело перо, које ми се у једном тенутку нашло на путу и тако неке сличне мале, али мени драге ситнице. Не знам колико смо пута прегледали ауто у нади да је негде запао. Није га било нигде. Цео стан сам преврнула, све џепове јакни и капута, на свим смисленим и бесмисленим местима сам га тражила, али једноставно је нестао. Чак смо се и код кестенџије распитивали о мом новчанику. Прошао је цео један дан.
Блокирала сам картице и ту је проблем са могућим нежељеним трансакцијама решен. Али, све остало је нестало. Почела сам да мотам разне филмове по глави која је већ добро утренирана да у нелагодним ситуацијама постави питање: „Ко зна зашто је то добро?“ Почеле су да се јављају пријатељице са својим тумачењима мог случаја. За разлику од бројних забринутих реакција, издвојило се неколико оних које су упућивале на то да ми следи нека озбиљна промена у животу, јер је време да мало промислим о сопственом доживљају свог идентитета. Мој идентитет и све што је везано за њега, као да је одлучио да се промени.
Нестанак новчаника, некако је све више личио на управо такву поруку. Почела сам полако да се мирим са чињеницом да ћу морати све документе да поново вадим, да правим нове картице, возачку, личну... па шта? Све сам више осећала захвалност што унутра није било пуно новца, а уз то и неку чудну радост због осећаја да се нешто променило у мом животу. Нестанак новчаника је показатељ те промене. То је знак да је нешто старо отишло, и направило места за нешто ново. Па, ако је тако, е нека је!
Сутрадан, седајући у ауто, учинило ми се да је нешто заглављено испод седишта. Подешавајући угао из ког сам гледала, спазила сам ивицу свог новчаника! Као да се створио, јер претходног дана њега ту, на том месту, неколико пута прегледаном, није било! Силно сам се обрадовала, наравно. Али нисам из вида изгубила поруке које сам добила.
Промена се свакако десила. Макар и само то што сам увидела да нема вајде од секирације, велика је ствар. То што се новчаник са свим документима ипак „вратио“ тумачим као награду за освешћивање позитивне стране целе ситуације. То што сам га уопште и затурила, тумачим као подсетник да је важно повремено се преиспитати, до чега ми је заиста стало, а без чега и могу. А најважнија поука коју сам извукла је да само ако сам у сваком тренутку свесна где сам и шта радим, ствари се неће затурити. Када једног дана себе пронађемо, ништа више неће бити изгубљено.
Нина Мартиновић Армбрустер
