Иако већ деценијама како се то популарно каже „радим на себи“, увек постоји следећи корак који би требало да направим и да нешто променим. Једна ставка која ме је дуго жуљала на листи дугорочних планова јесте кафа. Иако сам пила само једну дневно већ годинама уназад, знала сам да ми и та једна дневно није неопходна, али због јутарњег ритуала након доручка тешко ми је било да то остварим. Једнога дана сам донела одлуку и спровела је у дело.
Зато сам почела да пијем чајеве и какао напитак. Када са први пут после месец дана пробала кафу, пријала ми је само до пола шоље. Примећујем да људи углавном поштују моју одлуку, али ме увек питају због чега бих забога престала са том навиком, па када им кажем да је то дневна доза штетне материје која ми није неопходна, они износе контра аргументе типа : „Па, сви данас пију кафу“, а мени буде глупо да им кажем да скоро сви имају и неку бољку.
Неки ми говоре да им је то једино у чему уживају, па ми буде жао што од толико могућности које живот нуди, они се само кафи радују. Када им кажем да није природно пити напитак чија су зрна неподношљиво горка и неупотребљива док се не испеку, а затим самељу, а онда прокувају, они ми кажу да су људи одувек пили кафу, као да су се управо вратили времепловом 50 хиљада година у назад и видели да су људи и онда пили неколико кафа на дан.
Затим обично следи прича о кафи - диуретику без којег не могу да испразне црева, а ја недавно баш прочитала коментар у којем се тврди да је кафа толико штетна, да је организам одмах препознаје и покушава да је избаци убрзо након уношења, па отуд идеја да је добра за пражњење црева, уместо да се човек позабави узроком зашто црева не раде како треба. Неким особама ни то није довољно да престану да ме наговарају чак се помало и љутећи што нећу да им правим друштво, као да је битно шта ми је у шољи коју испијам док се дружимо.
Пример кафе само ми је још један од бројних примера колико је некада тешко остати на свом путу промене, јер неки људи промену доживљавају као неки вид издаје: ниси више као што си био, значи да нешто са тобом није у реду. Никако да схватимо да је промена једино што је у животу сигурно, све друго је привид. Ако ми нешто није неопходно, а уз то ми вероватно и штети, зашто се не бих потрудила да то избацим из свакодневне употребе? Да ме људи који то и даље раде не сматрају чудаком? Извин'те, али више ми није важно.
Нина Мартиновић Армбрустер
