Нинине мустре: Са­фа­ри

Ве­ли­ки сам љу­би­тељ жи­во­та, па та­ко и свих ње­го­вих ис­по­ља­ва­ња и ми­сли­ла сам да то ве­ћи­на љу­ди ко­ја ме кон­тат­ки­ра, до­бро зна. По­себ­но во­лим жи­во­ти­ње. Би­ла сам уве­ре­на да у том по­зи­ву ми­сле на ону вр­сту са­фа­ри­ја у ко­јем се из во­зи­ла, са без­бед­не уда­ље­но­сти по­сма­тра­ју див­ље жи­во­ти­ње у свом при­род­ном окру­же­њу. Али не. У пи­та­њу је био пра­ви са­фа­ри – уби­ја­ње жи­во­ти­ња из за­ба­ве.

Раз­ми­шља­ла сам шта да им од­го­во­рим и да ли да им уоп­ште од­го­во­рим. Ни­сам ни отво­ри­ла све лин­ко­ве ко­је су ми по­сла­ли да ви­дим ка­ко то из­гле­да, ни­су ми се гле­да­ле сли­ке из­му­че­них и уби­је­них не­ду­жних ство­ре­ња. Не, хва­ла. По­вре­ме­но се та­ко осе­ћам ка­да из син­ди­ка­та до­би­јем оба­ве­ште­ње да су сти­гле „по­лут­ке“ и да мо­гу да их ку­пим по по­вољ­ној це­ни. И ово­га пу­та има­ла сам сна­жан осе­ћај не­ла­год­но­сти и од­бој­но­сти, али сам ипак од­лу­чи­ла да им од­го­во­рим. По­зва­ла сам их да ми се обра­те и да ћу ра­до да ис­про­бам, а и по­др­жим би­ло ко­ју ак­тив­ност ко­ја по­др­жа­ва жи­вот, али ни на ко­ји на­чин не же­лим да уче­ству­јем у не­че­му што тај жи­вот по­ни­шта­ва. Још тај са­фа­ри на­зи­ва­ју за­ба­вом и спор­том. Ни­сам не­што при­ме­ти­ла да и жи­во­ти­ње има­ју исту спорт­ску ре­кви­зи­ту тј.оруж­је уз се­бе ка­ко би иза­шле на цр­ту су­пар­нич­ком ти­му. Углав­ном, на­пи­са­ла сам им да ни­сам за­ин­те­ре­со­ва­на и об­ја­сни­ла за­што, али ми је осе­ћај не­ла­год­но­сти остао при­су­тан још ја­ко ду­го. То­ли­ко ства­ри ра­ди­мо пот­пу­но не­све­сно и по инер­ци­ји, за­то што то ра­де ро­ди­те­љи, или у овом слу­ча­ју не­ки бо­га­ти љу­ди. Не пи­је ми во­ду она при­ча да му­шкар­ци у ге­ни­ма има­ју по­тре­бу да уби­ја­ју жи­во­ти­ње јер су у дав­на вре­ме­на та­ко обез­бе­ђи­ва­ли хра­ну сво­јој по­ро­ди­ци. По­го­то­во са­да ка­да зна­мо да су ге­ни са­мо пре­ди­спо­зи­ци­ја и да од нас, на­шег вас­пи­та­ња и по­и­ма­ња ствар­но­сти за­ви­си то ко­ји ће се ге­ни укљу­чи­ти, а ко­ји не­ће. Ген за му­че­ње и уби­ја­ње жи­во­ти­ња ни­је ствар при­ро­де, то је склоп лич­но­сти. Склоп ко­ји је из­гра­ђен то­ком са­зре­ва­ња те лич­но­сти. Де­ца, баш као и сви мла­дун­ци, са­мо опо­на­ша­ју сво­је ро­ди­те­ље и њи­хо­во по­на­ша­ње. Мо­ра­ли би­смо че­шће да осве­сти­мо шта је то што им сво­јим при­ме­ром су­ге­ри­ше­мо да по­ста­ну.

Би­ло би ле­по ка­да би­смо сви мно­го че­шће ра­ди­ли и про­мо­ви­са­ли све оно што по­др­жа­ва жи­вот – збри­ња­ва­ли на­пу­ште­не жи­во­ти­ње, не­го­ва­ли др­ве­ће у ком­ши­лу­ку, са­ди­ли но­во... све су то ра­зна ис­по­ља­ва­ња жи­во­та ко­ји тре­ба да чу­ва­мо и не­гу­је­мо. Жи­вот је да се жи­ви и да се сла­ви. То је мој из­бор. Не оп­ту­жу­јем оне што ми­сле дру­га­чи­је (сва­ко жи­ви у свом ста­њу све­сти), са­мо не­ка ме не гу­ра­ју у свој та­бор. Жи­вим пу­ним плу­ћи­ма и то до­зво­ља­вам свим би­ћи­ма.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер
www.ni­na­mar­ti­no­vic.com