Ради се психолошким вештинама које један терапеут кроз теорију и праксу стекне у тој мери, да другима може да буде „тренер“, те да их води кроз захтевне животне ситуације. Лајф коуч може да помогне у свим областима: у каријери, породичним односима, здрављу, у зависности од тога шта му је кључно знање или стручност. И шта је ту контроверзно?
То што међу тим животним тренерима има много превараната који су од свих неопходних вештина савладали само вештину манипулације, па тако помажу само сопственом џепу, али не и људима који му тај џеп пуне.
Није то случај само са лајф коучевима. Они су тек унапређена верзија разних гуруа, учитеља и инструктора који се појављују у нашим животима, нудећи решења за неке наше проблеме, а ми, вођени линијом мањег отпора као главном мотивацијом, очекујемо од њих да само изговоре чаробне речи или махну невидљивим, чаробним штапићем и да све буде решено само од себе.
Слажем се да је потребно да имамо учитеље у разним областима, али проблем настаје када се искључиво на њих ослањамо. Они су ту да нам укажу на пут, дају упутство, ако смо се у неком тренутку заглавили, па од силне муке и збуњености не видимо излаз, али како ће се наш живот даље одвијати зависи искључиво од нас самих.
Није грешка у гуруима, грешка је у нама, када од њих правимо хероје са супер моћима и препуштамо им одгворност за оно за шта само ми можемо да будемо одговорни – сопствени живот. Замислите да када завршимо ниже разреде основне школе, наставимо да својој учитељици свакодневно постављамо разна питања.
А онда, ако нам се деси да нешто не урадимо како треба, кривимо ту исту учитељицу. Када нешто у школи научимо, па ваљда је циљ да то даље у животу примењујемо, а не да стално од учитељице одговоре очекујемо.
Како растемо и сазревамо, срећемо разне учитеље и све више се вежбамо да сами проналазимо решења и одговоре. Тако једнога дана схватимо да су сви људи које сретнемо, сви они са којима живимо, и све ситуације у којиме се налазимо, у ствари наши лајф коучеви.
Сви нас они само подсећају и упућују куда да идемо да потражимо одговоре. Колико сам ја до сада успела да схватим, сви нас они упућују у правцу себе, јер су сви одговори већ у нама. Само морамо да вежбамо свесност.
То како реагујем на одређене животне ситуације, најбољи ми је показатељ колико напредујем, шта сам савладала, а шта морам још да понављам. Ако би ме неко питао за савет ко је најбољи животни тренер, ја бих му рекла да је за мене најбољи и најважнији животни тренер – мој живот. А није ни скуп. Што је начин на који живим свеснији, то је тај мој учитељ – јефтинији: мање боли и више се воли.
Нина Мартиновић Армбрустер
