Причам баш са једном колегиницом о томе како сам као млађа правила много компромиса и радила оно што ми се каже, иако се томе противила моја природа.Такви пристанци, на крају су ми увек доносили тешке осећаје кривице и незадовољства. Како сам се временом освешћивала, тако сам почела и да заузимам другачији став и да се браним од онога што евидентно није на путу моје душе.
Морални компас који неким мојим познаницима понекад делује потпуно „зарђало“ и као нешто што ме уназађује и ограничава, заправо је сигнал који стиже из дубине мог стомака (вероватно је у том пределу физички смештена моја душа) и који ме упозорава да ако учиним онако како ме неко притиска, онда се нећу осећати добро. У прошлости се показало да мој потез који није у складу са мојом душом, неизбежно покреће лавину непријатних ситуација која ме понесе и наставља да котрља све док ме добро не истумба.
Онда се осећам исцрпљено, испијено и празно и поред тога што сам у основи само желела да некоме нешто учиним. Зато покупим смеће испред радње иако то није моја обавеза, и због тога убрзавам свој ход на пешачком прелазу иако имам првенство пролаза, и због тога не заузимам два паркинг места, ако могу да се нормално паркирам на једном. Е, али ту онда долази друга фаза. Тада они којима је то смешно и непотребно понашање, желе да знају због чега ја то радим. У суштини не желе то да знају, него желе шлагворт да би могли да ме убеђују даље како радим бесмислене ствари јер „сви раде“ оно што ја одбијам да урадим: не купе смеће које није њихово, отежу корак на пешачком јер имају право, паркирају се онако како им дуне, јер други могу да се снађу на другом месту.
Могу радосно да изјавим да сам превазишла и ту фазу. Не објашњавам никоме више шта је то што је на путу моје душе и колико ми је битно да следим тај свој унутрашњи осећај. Схватила сам да свако има сопствени који не мора да се подудара са мојим, а ја бирам да то неподударање не буде платформа за међусобно убеђивање, тј. отимање енергије. Нека свако ради онако како осећа да је исправно или му прија, али нека другога не притиска како не би дошло до пуцања.
„Имам неке своје разлоге“ је моја омиљена фраза коју у највећем броју случајева ни не изговарам јер није једноставно објашњавати осећаје из стомака, када су туђи осећаји сасвим другачији и тешко да ћемо се разумети.
Некада је и мени било тешко да разлучим да ли је у питању его (читај „гордост“) или нешто одбијам заиста због тога што то моја душа жели, али временом се осећај истанчао и врло ретко имам дилему те врсте. „Своји разлози“ су моје уточиште у које бежим од збуњености светом који не хаје за међусобно уважавање и који негује „дај мени, све мени“ филозофију живљења, по којој свако мора да се бори за себе и своја права.
Захваљујући својим разлозима, у мојим се визијама назире свет у којем сви једни другима помажемо јер смо неодвојиви једни од других, јер не можемо ни да примимо ако не дамо оно што већ и сами имамо. Разумевање, уважавање и међусобно поштовање сви имамо, само да се сетимо да разлоге за то заувек имамо.
Нина Мартиновић Армбрустер
