И сама сам се у то уверила небројено пута. Исто толико пута сам се питала зашто је тако ретко срести једноставне људе, који се понашају једноставно, тако комуницирају, тако живе? Зашто је већина људи склона компликовању, заврзлами, мешетарењу, „закувавању“ како међусобних односа тако и живота уопште?
Претпостављам да имамо потребу да компликујемо када нам ствари нису баш јасне, па свакој ситуацији у којој се налазимо, додајемо мало своје маште. Често сам у младости испредала читаве приче у вези са младићем који ми се свиђао, али ништа није предузимао да ми приђе. Сматрала сам да је на мени да му дам неке знаке, да мало дуже него што је уобичајено задржим поглед на њему, а његова је „дужност“ била да на те знаке одговори и предузме неку акцију. Уколико се то не би десило, ја бих у машти, а и са својим другарицама наравно, смишљала разне приче због којих је то тако. Сигурно има пуно да учи, па је напет и одсутан, па ме зато не примећује. Мора да има неких проблема код куће, па је забринут, па зато делује незаинтересовано. И све тако неки измаштани разлози који оправдавају његово понашање без наклоности према мени. Једноставна истина да није тренутак за наш сусрет, без обзира на разлоге зашто је то тако, не би ми на памет пала. Имала сам око себе и другачијих примера, другарице које су увек биле „фаталне“ и којима су момци стално прилазили. Поигравале су се туђим осећањима, али на жалост нису биле ни срећније ни испуњеније од мене у тренуцима док сам чекала да ме нека симпатија примети. Тај пример са младићима бих могла да применим на било коју ситуацију у животу. Нешто желим да остварим и на разне начине проналазим „оправдања“ зашто ми се то већ једном не дешава. Или ми неки догађаји лако долазе у живот, а ја сам индиферентна и прихватам их здраво за готово. 'Ајде да их прихватам и то је то, него ја хоћу још више, хоћу нешто друго, желим, чезнем, трагам и све време у глави испредам приче о томе како хоћу још, а неко или нешто ми не дозвољава. То је једна од највећих заблуда које сам успела да разбијем и од тада ми је у животу много боље. Тражећи кривицу негде ван себе, у другима, у околностима, у детињству или у односу других људи према мени, само сам компликовала у глави ионако већ закомпликоване приче.
А решење је једноставно, и састоји се од три врло једноставна корака. Када сам због било чега незадовољна, први корак је да се и физички изместим из тренутних околности, да одем негде у природу, може и у неки парк. Други корак је да дубоко и свесна свог дисања удахнем, и трећи корак је да дуго и лагано издахнем, мислећи искључиво на свој дах и ни на шта друго. Та три корака су увек као катализатори невероватне промене која креће изнутра. Тада све постаје јасније, а оно што је заиста у том тренутку најбитније, излази у први план. Тај удах и издах, основне јединице живота подржане од природе, тако су једноставни, а тако ефикасни!
Нина Мартиновић Армбрустер
