Скоро свако своје обраћање, она завршава са слоганом: „Твој живот је твоја медицина“, у смислу у којем је реч медицина и код нас изворно имала, а то је „лек“. Познајем старије људе који и данас кажу за нешто да је „медецина“ када желе да кажу да је нешто лековито. Готово све о чему говори та особа, мени има смисла, а посебно та реченица, да је наш живот наш лек.
Као што лек може да буде отров, тако и живот може да буде врло шкодљив по сам живот. Чврсто верујем да свака моја мисао, свака реч и акција имају последице по мене. Ја сам та која одлучује чему ћу посветити своје мисли, речи и делање, а онда ће се то даље одражавати на то какав живот живим. Годинама сам несвесно умањивала значај сопствених мисли и препуштала другима или околностима да их кроје. Уместо да мислим о стварима које су важне за мој живот и за живот људи око мене, ја сам размишљала о нечему што сам чула у пролазу, што сам видела на ТВ-у, или што сам од некога чула или научила. Као последица тога, дуго су ми други били „криви“ што ми нешто у животу не иде онако како бих ја волела. Било је потребно да прође доста времена док нисам увидела да се ја око сопственог живота баш и нисам трудила. Највише сам се трудила да одржим слику себе. Да будем онаква какву сам мислила да ме други виде и каква очекују да будем. Трошила сам огромне количине енергије трудећи се да будем нешто што нисам. То ми је наравно слабило здравље, не у некој великој мери, али ипак... Све док нисам почела да се мењам и да се боље повезујем са собом. Почело је са свакодневном посвећеношћу јутарњем вежбању. Када сам ту постигла дисциплину, онда је све некако почело да се мења: освестила сам како дишем током већег дела дана. Често се сетим да удахнем лагано и свесно испратим свој удах, а да затим полако и дуго издишем замишљајући да са издахом излази све оно што ми више није потребно, било да су то емоције, мисли, односи са људима или здравствене тегобе. Све што је у мени, знам да ми нечему служи, да нешто из тога учим, али понекад неке емоције или неке односе задржавам ваљда из чисте навике много дуже него што је то потребно. То је као да сам научила лекцију, али и даље у торби носам ту тешку књигу из које сам је научила. Навике су чудо!
Приметно се боље осећам након сваког таквог удаха и издаха, а дишем као и сви други константно, значи да константо имам прилику да поправљам своје стање и своје расположење. Па нисам блесава да то више препуштам другима, нити било каквим околностима. Сваки тренутак мог живота је мој лек и ја бирам да се константно кљукам добрим мислима, добрим делима, пажљиво бираним речима и свесним удасима и издасима. Наравно да имам промашаја и то онолико, али све је више оних сјајних момената који потврђују да је мој живот моја медецина.
Нина Мартиновић Армбрустер
