Ове недеље је било најтеже издржати тај хали-гали са двадесет степени на минус два. Није било тешко само метеоропатама, било је тешко и свима. Што би Цане рекао у подкасту „Снага ума” „Ми немамо времена”. Велике су климатске промене, а страдају нам деца.
Помислио сам како је уредницима који су морали да пуштају све те вести из црне хронике које су стизале ове недеље. Није лако било бити уредник медија у које су пристизале страшне приче из црне хронике о убиствима у једној породици. А задесила нас је и једна секс афера, најскандалознија до сада. Има ли краја? Полудело време, полудели људи!
У међувремену естрада шаље лажну слику неког лажног гламура и луксуза. То се све пласира на друштвеним мрежама. Као да је озбиљност приступа теми из официјалних и мејнстрим медија побегла у подкасте. Али ко има времена да гледа подкасте по три сата и ко има времена да кува ручак кад сви узимамо нешто за понети.
Где станује живот од толико медија? Да ли је живот оно што гледамо као наслове на порталима или се живот свео на пуко ментално и физичко преживљавање? Где почиње медијска фатаморгана, а где стварност?
О томе јако лепо говори Мирјана Бобић Мојсиловић како неће да буде талац великог светског медијског великог брата и тачних Орвеловских прогноза. О слободи говори и Тања Бошковић јер тражи своје демократско право на дуван и право да без грама шминке остане пример даме и лепоте. Проговорила је и Леа Киш о томе ко се све назива колегиницом и изазвала буру у јавности.
Сви ми који смо из старих добрих времена знамо да колега не иде на колегу. Сви ми који смо прави уредници знамо да нећемо дати право певачици која нема ни једног хита да пресуђује ко треба, а ко не треба да пева у Србији или Хрватској.
Ево, Александра Пријовић је направила чудо којем се клањају и Нина Бадрић и Раде Шербеџија. Мора се знати кога зовете у госте и мора се знати колико тога смете да пустите у медијима. Нема тог шера или рејтинга који ће да оправда пуштање недопустивих ствари на телевизији јер последице ћемо сваког дана гледати у неким новим вестима.
После грађанског рата у бившој Југославији, мислили смо нема горе, дошло је бомбардовање. После ковида и изолације дошла је поново светска криза. Али паметни људи преживљавају јер су искључили телевизор и дозирају шта ће да гледају - само одабране подкасте и линкове преко Јутјуба. Зато је и шест паметних Новосађана доминирало у „Слагалици”.
Зато је наш Милош Ракита апсолутни победник. Да, то су све представници генерације који су нам показали како преживети. Снаћи се у новом времену. Наћи нека своја интересовања,, своје медије и своју музику.
Давно је Марина Туцаковић написала за Џеја Рамадановског „Благо оном ко рано полуди”. Једини начин да не полудите је да се искључите и да нађете начин да обезбедите душевни и ментални мир. Треба знати када искључити мреже, када угасити телевизор и када не гледати вајбер јер то је једини начин да останете здрави у полуделом времену.
Још ако успете да зарадите који динар на креативни начин, спасили сте себе на дуже стазе. Долази Генерација З која је рекла нећемо дозволити да нас урнишу други људи. Проблем је у томе што данас човек има дозволу да легално живи без душе. Шта ће ти душа? Тешко се носи, а лако се губи!
Александар Филиповић
