Судећи по извештају репортерке Тихане Бајић, први пут за 28 година колико Хрватска слави Олују то није била главна вест за тамошње медије. Новинарка РТС-а је отишла и тамо где треба да се оде - међу Србе. И лепо рече један младић, прошло је скоро па тридесет година од Олује. Наши медији се нису устручавали да помињу ту реч у извештајима јер резервну немамо ни ми, ни Хрвати, колико год се неки трудили да измисле нове.
Невреме је масакрирало Словенију. То је дивна, уређена и организована држава. Било је страшно шта сам видео тамо. Као што смо и ми брзо заборавили шта се десило у Новом Саду, као што су неки и заборавили да почисте испред свог улаза. Код оваквих вести изгледа да је најбоље све заборавити. Просто, јако се брзо заборавило невреме у нашем граду.
Елем, док су се поједини хрватски медији бавили говором тела премијера и председника, једна госпођа изјавила је за готово таблоидни и увек занимљив Дневник тамошње Нове телевизије, да никада није било скупље. Значи инфлација свима куца на врата - куц-куц.
Да се у реторици ништа није променило сведочи и грађански рат који се води око питања концерта Дине Мерлина. Па зар то питање нисмо елаборирали када је поменути певач дао велики интервју Ивану Ивановићу и то 2011. године. Дакле, ми ове 2023. године полемишемо и даље око Дина Мерлина и тражи се забрана његовог концерта. Најгласнији су они који нису напунили ни салу месне заједнице.
Иначе, поменути Дино Мерлин је далеке 1986. године певао песму „Нек падају ћускије”. И, онако са качкетићем, молио тада велику Весну Змијанац да помогне. Тада је настао први велики хит групе Мерлин - „Кад замиришу јорговани”. Онда је овај певач направио велику еволуцију у свом раду, а, колико видим, нису га се одрекли ни Весна, а ни Здравко Чолић, који је од њега узео песму „Као моја мати”. Кола се наравно увек ломе на естради, што показују учестале забране певача народне музике у Хрватској.
Ко има вишак пара и живаца тај је отишао на море да не гледа ову катаклизму и да му вести не загорчавају живот. Најбоље је заборавити. Ставити лепу слику на друштвене мреже и као да се ништа није десило - ни Олуја, ни ћускије. Ово је најгора година од како пратим медије, а следеће године биће три деценије како сам дипломирао на Факултету политичких наука у Београду.
Имам осећај као да сам на почетку деведесетих година, али толико има људи који живе 21. век. Упалите само поједине телевизије и погледајте њихов програм. Страшно је што већина телевизија није прилагодила своје вести и програм у праћењу елементарних непогода. Имам осећај као да су сви отишли на годишњи одмор. Када удара град и непогода у машину улеће информатива и прекида се забавни и репризни програм, јер је ситуација ванредна. То су схватили поједини портали и странице на друштвеним мрежама и тиме су добили битку над конвенционалним и мејнстрим медијима. Тако да су вам и олује и страдали и ћускије из угла ког гледате.
Тако да нисам видео да се телевизија у Словенији бавила идеолошки елементарном непогодом. Они су бар уређена држава па им се десио такав хаос. Е, сад, ако морам да вртим десет канала да видим шта се дешава и кад ће олуја онда најбоље да се информишем преко портала и мобилног телефона. Али и то су извори информација склони сензационализму. Сваки пут кад прођем нашим градом и видим дрвећа ког нема помислим да је ово најгоре лето које смо икад имали. Катаклизма. Али, невероватно колико људи то заборави са првим сунчаним даном. Ово као да је директни пренос апокалипсе што, нажалост, ја не видим на појединим телевизијама.
Александар Филиповић
