Колико су глобално песме досадне и сувише подржавају тренд, барем неће бити монотоно у таблоидном смислу. Већина текстова звучи као да се скупило друштво у некој кладионици и кренуло да набацају речи. Ево једног текста: „Мачку поздрављаш, кесу из пекаре узимаш. Том Круз крај ласера виси са конопца”. То је алтернативни звук бенда „Хидроген” у песми „Немогућа мисија”.
„Слепи мишеви, шарке, тарот и наталне карте. Микродозинг и мантре. Без тога отварам чакре. Нису доктори врачи, а теби ако баш значи. Знаш, свако има свој начин. Тајни зачин”. Тако гласи текст песме „Тајни зачин” коју изводи млада Кат Доса. Текст јој је писала Бојана Вунтуришевић, а музику је радио Цоби.
Највише се фрка подигла око песме „Гнездо орлово” коју пева Бресквица, која већ има више од два и по милиона прегледа на Јутјубу. Већ се дигла таблоидна афера и оптужена је да текстом шири геноцид на Косову. Без политике, јер тако Евросонг не може.
Бресквица важи за највећег фаворита на Евровизији. Већ смо и сазнали ко је њен презгодни дечко Немања Станисављевић, који је старији од ње осам година и ради у интервентној полицији. Његови бицепси су већ запалили друштвене мреже. Све вам је то Евровизија и ПР маркетинг.
Констракта у песми „Ново, боље” се пита: „Докторе, шта ми је”. Песма је хитична, има чак и део где каже: „Идемо на макс, идемо на макс”. Не знам коју цаку Констракта мора да смисли да би ишла поново на Евровизију. Десио се и један необичан феномен - већина певачица ставља своје име у песму. То су урадиле Зејна у песми „Најбоља” и Лена Ковачевић -у песми „Зови ме Лена”. Yanx, такође, сама себе спомиње у песми: „Хеј, Yanx” уз стихове народне песме: „Коларићу, Панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо, сами себе расплићемо”.
Што би рекла Ана Ђурић Констракта, најпознатија председница кућног савета: „Докторе, шта ми је? Хоћу само новотарије. Хоћу само нешто ново, ново, ново”. Ту тврдњу, да хоћемо нешто ново, потврдила је и Оливера Ковачевић, алфа и омега овог фестивала, која већ неколико година истиче да треба да се подржи нови звук, нове генерације и модерност.
Али, пошто је Оља Ковачевић певала пратеће вокале Биљи Крстић и Срђану Марјановићу на Југовизији у Српском народном позоришту у Новом Саду 1988. године, надам се да ће нешто од тог богатог искуства искористити да нам бар ревијални део манифестације остане у памћењу.
Ако опет заборавимо традицију и велике хитове којe нам је дала ова манифестација онда ћемо сами бити криви што вечито јуримо моду, тренд и осредњост. Како је на Евровизији тако нам је и на телевизији.
Александар Филиповић
