Један од највећих освајача у историји, чији су походи изменили Европу и окончали феудализам, рођен је 15. августа 1769. у граду Ајачо на Корзици, у угледној породици, као четврто од једанаесторо деце.
У 24. години постао је генерал. Реформисао је администрацију, просвету, финансије и судство, дао Француској нов кривични и грађански закон, закључио конкордат с папом Пијем Седмим и привремено сузбио аспирације Велике Британије и Аустрије.
У Италији је 1796. и 1797. потукао војску Аустрије, и потом укинуо Млетачку репубику. Након похода на Египат, по повратку у Француску 1799. државним ударом завео је нови режим узевши неограничену власт као "први конзул", од 1802. као "доживотни конзул". За цара се прогласио 1804.
Победама 1805. над Аустријанцима код Улма и руско-аустријском војском код Аустерлица, приморао је Аустрију на мир. С Прусима је заратио 1806. потукао их код Јене и Ауерштата и 1807. приморао да потпишу мировни уговор под веома неповољним условима.
Покушао је да покори Шпанију и 1808. је брата Жозефа поставио за шпанског краља.
Аустрија је охрабрена његовим тешкоћама на Пиринејском полуострву поново окушала ратну срећу, али је, поражена код Ваграма 1809, приморана на нове територијалне уступке.
Његове победе до 1809. омогућиле су потпуну политицку и економску превласт Француске над већим делом Европе, а, покушавајући да покори целу Европу, 1812. се одлучио на инвазију Русије.
Пораз који је тада доживио означио је почетак његовог краја, а моћ Француске сломљена је 1813. код Лајпцига.
Савезници су ушли у Париз 1814, Наполеон је абдицирао и прогнан је на оство Елбу у Средоземље. У Париз се вратио већ 1815. и поново на кратко преузео контролу, али је већ у јуну коначно потучен код Ватерлоа и прогнан је на острво Свету Јелену, где је умро 1821.
Често се облачио као сељак и тако прерушен испитивао људе о себи како би пратио своју популарност у народу. Говорио је "реч немогуће је једино могуће наћи у речницима будала".
