А живот у заједници подразумева и поштовање ауторитета – односно послушност. Са тиме се свако сусреће од рођења – од родитеља, учитеља, професора, надређених, али и у интеракцији са вршњацима... Како слушати, али и мислити својом главом разговарамо са педагогом и психологом мср Вањом Бокун Поповић.
– Послушност се дефинише као облик друштвеног утицаја који подразумева особу од ауторитета која издаје наредбе и оног који их извршава. Људи се од рођења уче да буду послушни како би се што лакше уклопили у друштво, остварили одређене резултате или избегли казне. Еволутивно посматрано, људи су тек скоријих година стекли способности и ресурсе да се остваре ван своје заједнице. За наше претке питање уклапања у заједницу и поклањања ауторитету било је једнако питању опстанка, чему сведочи дуга патријархална историја. Данас имамо виши ниво доступности знању и глобалну економију која омогућава шири спектар деловања појединцу, тако да је самоостварење ван оригиналне заједнице могуће. Истовремено се појављује и потреба за израженим развојем критичког размишљања и преузимања личне одговорности како бисмо могли да проценимо захтеве новостасалих ауторитета.
Да ли се кроз едукативни систем учимо да будемо послушни?
– У едукативним системима у којима се вреднује самостално размишљање, креативни израз и критичко мишљење, послушност је особина која се култивише у раном добу како би особа имала дисциплину касније у животу да реализује своје циљеве и служи друштву. У едукативним системима у којима се вреднује конформизам, послушност се култивише као особина неопходна за опстанак у заједници уз беспоговорно поклањање ауторитету. Овде се стиче други облик дисциплине у којем особа учи да реализује свој допринос у ширим циљевима заједнице, обично дефинисан и зацртан споља. Рећи да је један поредак бољи од другог бесмислено је, јер су и слободарске и конформистичке цивилизације дале велике резултате кроз историју. Но, такође су познати цивилизацијски падови у којима је слепа послушност ауторитету довела до несагледивих трагедија, као што је случај са Холокаустом у нацистичкој Немачкој.
Постоје занимања где се послушност према ауторитету подразумева...
– Ретко се говори о томе, али послушност као облик дисциплине је неопходна за постизање сваког натпросечног циља. Овде се не мисли само на послушност према људском ауторитету, него и на фигуративно послушање самом циљу. Студент који спрема захтеван испит не може да се проводи ноћу и спава дању, а затим да се појави пред професором и добије задовољавајућу оцену. Он или она мора да „послуша“ шта тај испит тражи од њега – свакодневну посвећеност, дисциплину, рад – а затим да изнесе плодове тог рада пред професора (ауторитет).
Такође, не постаје се елитни спортиста тако што млади играч ради шта хоће, тренира када хоће и прича тренеру шта му се свиђа. Елитни спортиста се постаје тако што се култивишу унутрашња и спољња дисциплина како би се „послушали“ ауторитети у игри – пре свега тренер, затим судије и на крају сам спорт. У идеалном сценарију, од малена би требало да имамо здраве ауторитете који нам помажу да са једне стране развијамо самодисциплину – да можемо да се поклонимо пред ауторитетом, а са друге стране личну одговорност – да смо свесни којем ауторитету дајемо снагу како се Холокауст не би поновио.
Колико на послушност утичу религијска и културна традиција?
– Послушност се може коментарисати у очигледном односу између ауторитета и извршитеља наредби и површински гледано може имати изражену негативну конотацију. Но, када посматрамо тему послушности дубље кроз однос између духовног учитеља и ученика, послушност се посматра као култивација самодисциплине ученика да изабере између својих мисли, жеља и побуда, које се сматрају нижег ранга и духовних учења, која се сматрају исправним путем ка Богу. Овде су и духовни ауторитет и послушност средства у служби вишег циља којима се подвргава ученик на својој духовној стази. Као што знамо из свакодневног живота, такав поклонички приступ духовном путу није сфера интересовања већине људи, тако да религијска и културна традиција прибегавају промовисању послушности на начин на који већина људи то може да разуме – кроз награду и казну.
Куда нас воде екстреми?
– Хипотетички гледано, особа може да буде васпитана тако да беспоговорно прати наредбе ауторитета и да јој такво усмерење пружа погодности и награде, те да се развије у складну и стабилну личност. Овде постоји баланс између вредности које постоје у друштву и унутрашњих вредности које је особа развила. Да бисмо говорили о екстремима, потребан је несклад између онога што ауторитет од особе тражи и унутрашњих вредности те особе или како би се у народу рекло – колико неко има здравог разума да извршава наредбе другог на нечију штету. Када се беспоговорно прати нездрав ауторитет, онда смо сведоци штетног деловања у друштву какво видимо код екстремних религиозних заједница, култова, секти, кримогених кругова и дисфункционалних породичних система.
Да ли психологија може да објасни шта се догађа у свести људи који својом (слепом) послушношћу могу да проузрокују патње других људи?
– Патолошко деловање нездравих ауторитета, статистички гледано, је мало, што значи да када људи добијају наредбе од својих надређених ретко када очекују да ће извршењем тих наредби шкодити другима. Управо ова људска особеност и може да послужи у сврхе злоупотребе култивисане послушности међу добрим људима. Најзад, механизми психе помоћу којих и добри људи могу да почине лоша дела кроз слепу послушност ауторитету може се објаснити и архетипски. Истраживања су показала да када се неко постави у улогу извршиоца одређеног дела (нпр. затворског стражара) почиње да се понаша у складу са том улогом и контекстом (затвор).
Који је то аспект ауторитета који утиче да се особа добровољно потчини?
– Од рођења смо навикнути на ауторитете, почевши од родитеља, бака и дека, васпитача, учитеља, тренера до професора, ментора и послодаваца. Овде реч „навикнути“ користим у најширем смислу, да представимо кондиционирање од малена да постоји нека виша инстанца чија се реч поштује. Без обзира где расли, људи имају генералну тенденцију да верују ауторитету. Мало ко иде на посао очекујући да ће послодавац тражити од њега да ликвидира другу особу или у едукативни центар очекујући да ће бити сексуално злостављан или на породични скуп очекујући да ће другог члана породице екскомуницирати. Но, примери оваквих ситуација, у којима се поверење ауторитету злоупотреби су бројни. Стога, позиције ауторитета траже избрушене личности који неће изманипулисати поверење других за сопствене побуде, већ повести људе у задатке који доприносе благостању свих.
Да ли постоје неки профили личности који су склонији да особа буде послушнија? Или неки догађаји у детињству који ће нас предодредити да будемо послушни?
– Ауторитети који су присутни у току нашег одрастања у значајној мери доприносе томе како ћемо посматрати ауторитете као одрасле особе. Деца која одрастају уз избалансиран однос љубави, дисциплине и слободе имају снажнију подлогу да израсту у особе које могу самостално да процене којем ауторитету да се приклоне и у којој мери – сарађују са другима, износе своје мишљење и могу конструктивно да послушају ауторитет. У њиховом одрастању често није постојао несвесни страх да ће изношење сопственог мишљења довести у питање сам опстанак у породици. Деца која одрастају у домовима у којима су очекивања послушности нереална, често су кажњавана, стрепе од ауторитета и расту уз велику дозу стреса. Од малена су кондиционирана да израсту у особе које слепо извршавају наређења без обзира да ли се са њима слажу или не, јер током њиховог васпитања непослушност била обично изједначавана са казном и опстанком. Ни један ни други сценарио не гарантују да ће неко да израсте у здраву послушну особу, али постоје одређена биолошка кондиционирања нашег најпримитивнијег дела нервног система који на дуге стазе постаје невидљиви „гонич робова“ за једну групу људи или „крила анђела“ за другу.
Како наћи баланс?
– Баланс можемо пронаћи кроз култивисање оне особине која нам у животу није изражена, а знатно би допринела квалитету живота. Рецимо, људи који су изразито послушни, који стрепе од ауторитета и који беспоговорно испуњавају туђе захтеве ће се препородити када почну да јачају унутрашње ресурсе самопоуздања, самосталности и слободног израза. Ово није лак пут и често нам је на њему потреба професионална помоћ здравог духовног или световног ауторитета, јер тај најпримитивнији део нашег нервног система мора да научи да нисмо у животној опасности ако се успротивимо ауторитету. Са друге стране, људи који су изразито непослушни, могу да се препороде на други начин када науче да се повинују ауторитету, ојачају самодисциплину, поклоњење вишој инстанци и истрајност. У оба сценарија, од особе се тражи да развија и способност „послушања“ и здравог расуђивања, те да је критички у стању да разлучи здрав од нездравог ауторитета којем се приклања – чак и када је тај ауторитет особа сама себи.
Марина Јабланов Стојановић
