Раније ми је било несхватљиво да сами у свом уму креирамо сопствени живот. Посматрала сам разне ситуације у којима се нисам осећала добро и питала се зашто сам то „призвала“ у живот. У то време била сам опчињена идејом да у живот привлачимо све оно што нам се догађа, али и згрожена околностима које у главном нисам желела.
Оно што је било лепо сам поприлично занемаривала, јер се некако подразумевало да би живот требало да буде леп, али оно нежељено сам примећивала, осуђивала, одбацивала и непрекидно о томе размишљала. Фокус ми је био дакле само на „негативностима“, али сам се споља трудила да тиме никога не оптерећујем, а и нисам желела да још више тога привучем у свој живот.
Дуго нисам капирала да привлачим баш оно што скривам, што осуђујем, што не волим и чиме себе кињим. Самопрекор и самокритика који су дубоко у мени тињали, утиснути као нека врста кодова или записа још у најранијем детињству, били су замајци покретања круга патње у којем сам се деценијама вртела. Све то је појачавало осећај кривице, јер увидех да сама себи радим нешто што не желим, а ипак то радим.
Механизми који владају у мојој подсвести су само радили свој посао. А мој је био да их разумем и да се посветим осветљавању свих тамних, неприхваћених делова своје личности и да на њима здушно порадим. Био је то мукотрпан посао, било је суза, кајања, неразумевања, али само у почетку. Касније су моје тренутке самоосвешћивања пратили махом осећаји дивљења, одушевљења и запрепашћења како некад безначајни догађаји из детињства, могу да оставе тако дубоке трагове и обоје читав будући живот. И живот се мењао.
Стигла сам до тачке када јасно видим каквим мислима и осећањима креирам свој живот и све брже препознајем тренутке када себе на било који начин осуђујем. Срећна околност је да енергије на планети подржавају процесе буђења свесности и више нису потребне деценије да неко ради на себи. Све се догађа муњевитом брзином и јако је битно схватити да смо из љубави настали и да љубављу можемо срећан живот искреирати.
Немојмо себе кривити за све што смо у животу ради учења искусили, него засучимо рукаве и позабавимо се својим унутрашњим светом, како бисмо поправили спољашњи. Јер срећа је стање ума. Ко жели да живи у светлости, мора у себи да открије светлост, па да је онда око себе шири.
Нина Мартиновић Армбрустер
