Све би то било у реду, да није на реду велико померање у тој нашој стварности. Све су индиције да је дошло време да се та основа, тај дуализам превазиђе и да почнемо да функционишемо на некој другој основи. Не улазим у то да ли нам је и зашто та поларизована реалност уопште била потребна, него само примећујем да се крајности још више раздвајају и удаљавају и да та једна медаља чије се стране свака на своју страну окрећу, све више трза и тресе и да то никако није леп осећај.
Али авај, осећања и не постоје само зато да би била лепа. Она су наши дисплеји, наши показатељи шта нам је следеће чинити и на шта нам је време обратити пажњу. Иако ми то није намера, ухвати ме често у мрежу та наша потреба да заузмемо једну или другу страну. Ми то само мислимо да нешто заузимамо, а у ствари то на шта се фокусирамо заузима нас. Окупира нас. Заузмемо једну позицију из било ког разлога, а обично је то зато што смо нешто чули, прочитали или видели и онда не само да ту страну бранимо, тј. најмање од свега је бранимо, него се из све снаге трудимо да ону другу нападнемо, дискредитујемо, на неки начин омаловажимо и по могућности уништимо. А не можемо да је уништимо, јер је друга страна само половина целине у којој за сада живимо. Али упецамо се на ту стару и одавно добро испробану удицу да ми нешто треба да сматрамо, и баш смо важни јер смо у праву, а то нам потврђују све вести које читамо и објаве које гледамо. Знамо ми да су тако друштване мреже програмиране: да нам сервирају баш оно што често пратимо и тако подилазе нашем егу који добија потврду да је баш тако како мислимо, једино исправно јер „сви тако мисле“. А онда када налетимо на нову удицу која долази из супротног табора, онда се свом снагом, знањем, речитошћу и довитљивошћу острвимо на тај мамац и дуго се њиме замајавамо, све док се не појави нека нова тема око које ћемо да ратујемо.
У међувремену, људи пате, животи се гасе и смисао се губи на сваком кораку, све док се у почетку стидљиво, а затим и врло уверљиво не почну појављивати и спајалице – ситуације и људи који нас зближавају, који нас подсећају да смо пре свега људи изнад сваке поделе и који нас спајају и јачају. Заједно ћемо превазићи све резлике, јер оне су привидне. Спојени смо моћни и непобедиви, заједно ћемо чак и дуализам да превазиђемо, јер смо рођени да напредујемо, да се развијамо и кроз све то да у животу уживамо. Па ко какву музику бира, таква ће и да му свира. Мој је задатак да откривам спајалице, и све док је тако, вешто избегавам удице.
Нина Мартиновић Армбрустер
