Овим документом, РЕМ је наложио свим кабловским дистрибутерима да, у складу са Законом о електронским медијима, у свој програм као обавезан уврсте четири комерцијалне телевизије које имају националну фреквенцију: О2, Хепи, Пинк и Прва ТВ.
Како се каже у образложењу РЕМ-а, "на основу одредбе члана 100. став 10. Закона о електронским медијима, оператор, осим оператора мреже за терестричко емитовање дужан је да, без накнаде, дистрибуира и емитује основне програме јавног медијског сервиса у зони њиховог покривања, као и програме четири пружаоца медијских услуга". Тако је РЕМ демантовао сам себе, пошто је Телевизији Н1 пре два месеца рекао "да су према Закону о електронским медијима кабловски оператери дужни да емитују, а и то без новчане надокнаде, основне програме јавног медијског сервиса - у које спадају РТС И РТВ".
Када су у питању комерцијалне телевизије "Кабловски оператор електронске комуникационе мреже је слободан да одлучи које програме жели да дистрибуира у својој дистрибутивној мрежи и са њима закључује уговор о дистрибуцији." Е, сад више није слободан, захваљујући подзаконском акту који покушава да среди, у најблажу руку речено, недоумицу око тога да ли су кабловски дистрибутери обавезни да емитују програме националних телевизија.
Тако смо стигли до новог замешатељства, започетог скидањем тадашње Б92, Прве ТВ и Хепи телевизије из редовне понуде кабловског дистрибутера Радијус Вектор. Уследила је потом серија саопштења избачених телевизија с једне и кабловског оператера са друге стране. Ови први тврдили су да су неправедно закинути и да је емитовање телевизија с националном фреквенцијом обавезно по закону, одговорни у Радијус Вектору објашњавали су да су телевизије од њих тражиле да им плаћа надокнаду за емитовање, на основу "муст царрy" статуса или да сместа прекину програм.
Да ствари буду још горе, овај РЕМ-ов документ, осим налога да се наведене телевизије морају емитовати, уопште не решава основни проблем, који у крајњој линији, може финансијски погодити гледаоце у Србији. Наиме, РЕМ се оградио од питања ко, коме и колико плаћа надокнаду за емитовање, стављајући тиме кабловске дистрибутере у пат позицију, пошто су обавезни да емитују програм за који им прозване телевизије могу тражити пара колико год им падне на памет, а телевизије с националном фреквенцијом у монополистички положај којим могу, ако желе, да једним потезом униште кабловског дистрибутера, ако не пристане на њихове уцене, пардон, новчане услове. А све ће се то, кад се на крају "нађу" око цене, обити о гледалачке главе, повећањем основне цене претплате и вероватним одливом гледалаца са кабловских система.
Овим потезом отвара се нови проблем: гледаоци који неће моћи да издрже нове ТВ намете углавном су за кабловске дистрибутере везани двогодишњим уговорима, а њихово превремено раскидање може скупо да их кошта, чак и ако покушају да прођу јефтиније позивајући се на неиспуњавање уговорних обавеза. Ипак, остаје отворено питање зашто су велике комерцијалне телевизије одједном изједначене с националним сервисом, и ко тачно од овог потеза има користи. Један је одговор познат - гледаоци сигурно не.
Ивана Вујанов
