Али онда се појављују критике на друштвеним мрежама о томе ко су скандалозни водитељи програма и дочека ватрених у Загребу. Вампири прошлости појавили су се у националистичкој еуфорији коју често изазива фудбал. Отишао је и Синиша Михајловић, који је најбоље могао да сведочи колико су национализам и политика опасни у најспореднијој ствари на свету. Његови интервјуи сведочили су о томе колико мржња може да буде страшна ствар. Шта се све дешавало у Борову селу и зашто је морао да оде.
И како се после рата морало наставити са комшијама у спорту даље. Какви су све били притисци на њега и његову породицу. И ко зна какве је окидаче стреса имао кад га је тако младог задесила леукемија, против које се такође лавовски борио. Његовна љубавна прича и венчање у Сремским Карловцима - била је једна од најроматичнијих ствари којих се сећамо. На К1 Александра Јефтановић и Бошко Јаковљевић су у емисији „Кец на једанаест” подсетили шта је Синиша значио за нашу генерацију. Па заправо сви смо ми генерација. А он је заиста отишао прерано. Потврђујући тезу да често нема правде у овом животу али ко зна можда постоји небеска правда у оном животу. У 150 минута Мира Лекић је уреднички мајсторски испратила све догађаје. Гости су били Јелена Станковић фудбалски судија и Бошко Ђуровски бивши фудбалер.
Најбољи меч у историји светских првенстава. Видели смо врхунски фудбал као да је филмски режирано. Такви су били и преноси из Катара. Као што је и мудрост наћи добре коментаторе и аналитичаре за многобројне емисије. Како је са ове историјске перспективе изгледао феноменалан интервју Воје Недељковића са Синишом Михајловићем из доба Трећег канала. Изгореле су мреже колико је у свему било жала старих, добрих времена али никад није људе делио по вери. Био је Србин и Италијан. На вечни пут испратили су га навијачи четири клуба са песмом. Италијани су испратили Синишу величанствено. Цела делегација Лација унела је живог орла на сахрану Михајловића.
Што би рекао колега Милан Николић у емисији „Међу нама” увек је важан човек и његово дело. Раи, италијанска државна телевизија, преносила је опело великог Синише Михајловића. Али од толико медија у Србији нико није преносио његов испраћај. Сви су јурили за рејтингом и шером. Али јавни сервис Србије не мора да јури за тим, по сваку цену. Или Раи није дао права за пренос? Град Нови Сад се одужио комеморацијом јер Синиша је дуго био симбол Војводине и нашег града. Често сам га сретао у својим младалачким изласцима. Хуманиста, спортиста, отишао је млад. Спортска редакција РТВ-а, урадила је професионално свој посао јер у архиви има много тога о овој фудбалској легенди. Дирљиво је причао и Драган Џајић. Писао му је нежна писма, такође велики Ђорђе Балашевић. Данас нека деца размењују сличице са неким нашим новим фудбалским звездама. Али генерацију фудбалере у којој је био Синиша Михајловић, увек ћемо памтити. Они су део нашег колективног одрастања и памети. Ово првенство је протекло толико брзо са толико узбуђења да је на тренутак учинило да заборавимо на тешке изазове свакодневице.
И даље долазимо до приче, коју причам целу годину, досадан као покварена грамофонска плоча. Живот је један и треба га чувати и њега и здравље. Новинари би требало да се сете и година када је Синиша Михајловић био критикован и отеран са места селектора. Спорт је често лутрија и ретко се десе славља као у Аргентини. Живот је најчешће туга, као што је прича Синише Михајловића, иако се он стално борио да му живот не буде елементарна непогода. Шампионима припада слава а легендама вечност - легендарна левица, заувек Синиша. Био је то тужни Свети Никола. Или је баш симболика да легенда буде испраћена на црвено слово.
За телевизију као медиј, фудбал ће и даље остати највећи бизнис. То показује број оних који су додатно купили пакете да гледају утакмице Премијер лиге. Е, сад, новинари и служе томе да коментаришу да ли је Колинда требало тако да се понаша у свлачионици и да ли је Макрон хватао политичке поене и да ли су немири у Француској и незадовољство показатељ колико је свет лопта шарена? Свет је био одушевљен финалом првенства и Месијем - то је вапај за животом.
Александар Филиповић
