– На многим деловима Таре је нетакнута природа. Када се нађете на њој обавезно се прошетајте до видиковаца и уживајте у погледу који се са њих пружа. То су пре свега Бањска стена са које се види језеро Перућац, потом Ослуша са које се види Дрина и Бајина Башта, потом Црњесково с којег се пружа поглед на клисуру реке Раче и Бајину Башту. Занимљиво је да је део филма Петра Лаловића „Птице које никад не полете“ у коме главну улогу игра Бата Живојиновић сниман баш на Тари, на Биљешкој стени, видиковцу с којег се пружа леп поглед на Перућац, Дрину и Бајину Башту. У њеној близини је за потребе снимања саграђена колиба – открива нам Зоран Џамбасовић из Бајине Баште који се бави сеоским туризмом. Овај млади домаћин је и сам страствени љубитељ природе, добро познаје Тару, јер је планинар и вози маунтин бајк по њој. Воли и да весла, па и за своје госте у следећој сезони спрема кануе да се њима спуштају низ Дрину.
Туристима на Тари се, осим видиковаца, препоручује да посете Тепих ливаду која се налази у резервату Црвени поток. Овај део Таре је обрастао мешовитом шумом. У резервату је очувана шума прашумског типа и стварно је уживање прошетати кроз ову прелепу шуму док се не дође до тресетишта, које је почело да се формира завршетком Леденог доба. Старо је више хиљада година и даље расте око један милиметар годишње. Ова ливада је значајан локалитет и за научна истраживања, јер се у тресетним слојевима налазе фосилизован поленов прах који открива податке о историји биљног света и климатским променама не само овога краја.
Препоручујемо да посетите и манастир Рачa из XIII века, који је задужбина краља Драгутина. Овде је током Другог светског рата чувана наша најдрагоценија књига – Мирослављево јеванђеље. Ту је монах био и патријарх Павле у два наврата. Од манастира је лепа шетња ка извору Лађевац (око 2 км) и свакако је не би требало пропустити. На Тари постоје и зидине утврђења Солотник (Кулина или Кулнград) која потичу из средњег века и налазе се на стени поред села Солотуша. У близини зидина су нађени и остаци утврђења која су градили Келти, а потом Римљани – што само значи да је ово некад била важна дестинација са које је могла да се контролише околина. На крају села, поред извора налази се воденица и скоро подигнут храм посвећен Пресветој Богородици. Мада се извор зове Солотник – вода није слана, него „слатка”. Обиђите и овај део Таре, уживаћете у том излету.
Наша горска лепотица има и више језера која су посебно атрактивна лети, јер се у њима може и купати, обилазити бродићима или пецати. То су вештачка језера која су настала подизањем бране на Дрини и Белом Рзаву. Осим Перућца и Заовина постоји и неколико мањих језера из којих се вода, системом спојених судова, може претакати у велико језеро. Једно од тих језера је и Спајић које се налази са друге стране бране.
– Можда нисте знали, али предео око Заовина је станиште Панчићеве оморике. Споменуо бих и једну од најкраћих у Европи - реку Врело дужине 365 метара. Због тога је зову и „Река година“, јер је дуга баш онолико колико има дана у години. Осим тога постоји много стаза за шетање и за маунтин бајкове. Ко воли природу уживаће на Тари, јер је она занимљива у сваком годишњем добу. Свратите и у Кремне, до Мокре Горе и Дрвенграда на Мећавнику. Провозајте се Шарганском пругом. Дођите, много је лепо – позвао је Зоран Џамбасовић.
– На нашу Тару не долазе само туристи из Србије и региона. Имао сам госте и из Аргентине, Израела и драго ми је што причу о лепоти ове планине шире у својим земљама. С друге стране, пандемија је утицала на наше људе да се окрену домаћим дестинацијама и Тара је приметно посећенија него што је то било пре, нарочито у периодима године које зовемо вансезона – поверио нам је Зоран Џамбасовић, домаћин који се бави сеоским туризмом.
Марина Јабланов Стојановић
