Сваки од придева у суперлативу је недвосмислено тачан. Идеалан град за летовање. Ако си у души авантуриста.
Хостели су посебна прича. Готово да их и нема. Вероватно због везе са Камором. Има један култни, Ђованијев, ниског ћелавог чикице са наочарима који третира свој хостел као интернат, јако је љубазан, али је свима као ћале. Али, посебно је занимљиво како је френдли према младим женама: не вреди, Италијан је Италијан, мора флертовати, мада има 60 година и личи на оца сваке од тих девојака. Свира гитару, презире рок и поп, воли наполитанске народњаке, скупља људе на вечерама да не би ишли у град, јер је „опасно“ (није да није, али није баш толико), забрањује да мобилишемо људе да иду у град, преплаши све у хостелу па и кад их тајно замолиш да иду с тобом, они кажу, неееека. Остаћу овде. Често прави пасту да части „укућане“.
Штета за саботажу око излазака, а они су једни од најзабавнијих у Европи и дефинитивно најзабавнији у Италији, много бољи од немуштог Милана, где се после 11 сати сви разбеже, а пре тога су попили по два аперитива. Додатна саботажа је савет да се не иде у Шпанску четврт, најопаснији део града, али опет није толико опасан. Бар ако није у питању розикаста пегава плавуша која говори холандски и иде сама са торбицом пуном мобилних и кредитних картица. За двадестак еврића по ноћи, скроз пристојно место да упознаш гомилу сјајних људи с којима после идеш по граду на цугу и плаже.
Наполитански локалпатриотизам се граничи са национализмом. Јер до уједињења Италије они су били највећа италијанска држава, а имају и потпуно другачији језик, наполитански, са свим могућим дуплим словима. Напулитан, тако кажу, а однос је као српски и македонски или бугарски. Напуљ је најбољи, природа најлепша, жене најлепше, они једини знају како се живи, Северњаци су расисти и шоње, ми смо измислили пицу, тамо сви раде и спавају, код нас је забава... Не дај Боже да поменеш Милано! Ту си страдао! Рим како-тако, Венеција ајде-де, Сицилија је супер, као и све на југу, ал‘ не до ти Бог да кажеш да си био у Милану, идеш тамо, или, најгоре, да ти се он свиђа. Знам да у свакој земљи има сукоба север-југ, исток-запад, али овако, баш не. Али, има смисла.
Ово је права Италија, како сам је замишљао. Кажу неке Бразилке, јао, па ово није Италија како смо је замишљали, ово је ко Бразил или Аргентина! Рекох, е видиш, мени је егзотично, јер не личи на аустроугарску равницу. Узане уличице, свуда смрад урина, сабласна атмосфера. Сецикесе на веспама, које хоће да ти отму торбице, yепароши, дилери дроге. Јер где је лука, ту су курве и наркомани. Наркомани кад кризирају, не питају за веру и нацију, већ им треба пара да преживе дан, а ум им није баш најчистији, па нападају кога стигну, не зато што си странац. Али ако си плавкаст странац, можда мисле да си ‘Мерикано, па си пун кеша и ето белаја. Рекох свима, што год знате од италијанског, причајте, ако не знате, може и шпански. Не дерите се по улици, не машите новцима, не дајте да се примети да сте странци, ни где живите. Но, сцене су дивне. Мачке спавају на веспама, руком исписана упозорења „Не заустављај ауто овде!“, све нижеразредно у односу на север Италије. Исти језик, али манири готово као у Тунису. Сви су пред својим радњи, испред којих висе шунке и шпагети и многи те подозриво гледају. Пије се гранита, врло ситан лед са сирупом неког воћа и јако је освежавајуће. Мини-пице свуда. Утисак контролисаног хаоса.
Графити величају анархију и побуну против Рима. Свуда графити, и често се због закона против графита, улична уметност прави тако да се налепе празни плакати, па онда црта шта се пожели. Кад те полиција ухвати, кажеш, нисам цртао по зиду него папиру, а што је залепљен за зид, шта да радим. Има зграда исцртаних коминистичким графитима, сквотови, бескућници нису чести, јер је породични дух на југу Италије јак и влада велика солидарност. Али, улични живот људи је врло антирежимски. Каже ми једна Аустралијанка, овде су сви онако, гранy, деведесете живе. У земљи где је национална култура да се буде ушминкан, намерно се буде апа-трапа да покажеш како их не фермаш. Као у Србији где су сви налик на навијаче или тек изашли из теретане, кад се обучеш као хипстер. А они су и настали у Америци као инат спортистима, штреберска контракултура сировинама. Овде је конракултура бити обучен врло ноншалантно. Сви пију пиво на трговима. Лепо, придружујемо се. У Србији би нас гледали као клошаре.
Иза ћошка искачу цркве невероватне лепоте. Ево и оне где је настао, наводно, први балкон на свету. Напуљ је био под Шпанцима дуго, па је њихов утицај велик. Највећи у целој Италији, Трг Плебисцита (кад су се придружили Италији, не знам да ли би сад) има са једне стране огромну цркву комбинацију римског Пантеона и Храма Светог Петра, а преко пута је Краљевска палата са гомилом кипова шпанским краљевима. Због утицаја Шпаније тако се и осећају, а и понашају. Велелепни Нови замак личи на нешто што бисмо ми назвали старим, али је новији од старог, који је - још старији. Овај је баш као из бајке, а онда дођеш на море, видиш и Везув у даљини, луксузне хотеле и Замак од јајета, шта год то значило, где је Одисеј нешто радио са неком сиреном, ваљда скаредно. Дивна променада, пут до плаже, мале и прљаве, сви седе на стенама и љубакају се. Пуно лепих девојака, и јесте, много их је више него на северу, где Италијанке, објективно, нису баш нешто. И лепо се окрећу за тобом, не избегавају контакт очима, смешкају се. Фино. Галебови, море, ми седимо и пијемо „Перони“ од 0,6 и кладимо се које је острво преко пута, Капри, Проћида, Искија? Све цене у граду су мање него у Милану, овде ћу доћи да накупујем одеће ако будем икад имао толико. У Шпанској четврти види се непацификована лудница и за разлику од Шпаније, још су активни yепароши и дилери дроге. Пуно је малих ресторана и заставица Напуљског краљевства, које се звало, не питам се зашто, Краљевина Обеју Сицилија, иако нисам схватио где је она друга, осим ако то није Напуљ и комшилук. То је одмор. На ивици жилета.
Жикица Милошевић
