Запутивши се у овај Каштел срећемо се са Ервином Газдагом, мештанином и хроничарем Ечке. Ервин не само да је написао монографију о селу и каштелу Ечка, него је често и организатор културног дешавања овог места, које је живело у 14 различитих држава откако је формирано.
– Велика прекретница у развоју села је била када је Јосип II, сувладар Марије Терезије, решио да прода банатску земљу. Продао ју је свима, сем мађарској властели, а имање Ечка купује Лазар Лукач, лиферант стоком, који се ту досељава из Новог Сада. То је било 1781. године и он је у оквиру свог имања имао три села Јанков Мост, Клек и Ечку. Своје седиште прави у Ечкој, сасвим логично, јер низводно Бегејом је Ечка најближа Тиси, тј. Дунаву, а тада се главни транспорт одвијао рекама – објаснио нам је Газдаг.
Занимљиво је, да је феудално доба у Банату почело онда када је земља распродата имућним људима и сељани, до тада слободни, постали су власништво оних који су имали земљу. У време када је Лукач купио имање у Ечкој је било 102 куће пола су били Румуни, а пола Срби. Наш саговорник је истакао да су се Срби углавном иселили из Ечке, јер нису хтели да буду кметови. Већином су ишли у Ченту где је била војна крајина и где су важили други закони. На њихово место су досељавани Мађари, а касније Словаци, Бугари, Немци...
– Лазар Лукач је Јерменин, његово право презиме је Лазаријан. У Аустоугарску се доселио као економска емиграција и када је решио да ту остане мења име у Лазар Лукач, мења веру: прелази из православља у католичанство и узима угарско држављанство. Већ следеће године, Лазар гради своју прву кућу па цела породица слави Божић 1782. године у Ечкој. Био је ожењен грофицом Сибилом (која је из немачке грофовске породице Еделспахер из Арада). Та прва њихова кућа била је нешто западније, на обали Бегеја. Убрзо Ечка постаје једно од најпросперитетнијих имања Јужне Угарске па је записно у хроникама да ко није био бар на једном од многих балова у Ечкој – није био плаве крви – упућује нас Газдаг.
Овај каштел је саграђен 1820. године у енглеском стилу. Тим поводом је 29. августа други син Лазара Лукача, Агоштон Лазар приредио свечано отварање са великим балом са око 300 угледних званица међу којима је био и гроф Естерхази са својом свитом. Свечаност је почела бакљадом. Славље је трајало три дана, а тог последњег дана изненађење је приредио гроф Естерхази који је у великом салону приредио концерт чуда од детета тог времена – Франца Листа, после познатог пијанисту и композитора. Данас се у просторијама каштела налази реплика клавира са оригиналним деловима на коме је свирао Лист.
– Најлепше и најпросперитетније време овог имања у Ечкој су биле тридесете године XIX века. То је значило да су у Ечку, али и на газдинства широм Војводине долазили људи са разних страна Хабзбуршке монархије, који су подизали ниво пољопривреде и разних занатских умећа. То је утицало да Војводина постане мултикултурална и мултиконфесионална регија – каже Газдаг.
У двобој за част даме
Велепоседници на подручју Војводине су током XIX века одржавали балове не би ли показали своју економску моћ и припадништво високом друштву Хабзбуршке монархије. На једном од таквих балова код Кишових у Елемиру се 1809. године обрео и Јанош Лазар, најстарији син Лазара Лукача. Балу су претходиле коњске трке, а њихов победник је имао право да отвори бал с дамом коју изабере.
– Победник галопске трке је био поручник бечкеречког гарнизона. На самом отварању бала пришао је једној девојци да је замоли за плес, а потом се нагло окренуо и пружио руку другој дами. У то доба, тај гест се сматрао великом увредом и како се нико из породице није снашао у том тренутку, Јанош је скинуо рукавице и ударио шамар поручнику. То је значило позив на двобој који је одмах био и прихваћен! Окршај је у праскозорје почео сабљама. Госпођица, коју је поручник увредио, хтела је да спречи двобој и кренула да пронађе дуелисте. Када их је након дугог трагања угледала, викнула је и тај њен крик је решио двобој. Наиме на врисак девојке Јанош се окренуо, а у том тренутку га је поручник пробо сабљом и усмртио – открио нам је Ервин Газдак, хроничар Ечке.
После Агоштона Ечку наслеђује Сигесмунд који за своју избраницу бира Викторину из породице Еделспахер која је 40 година млађа. У знак захвалности и љубави коју му је пружила Сигесмунд својој изабраници гради римокатоличку цркву поред имања. Црква Светог Јована Крститеља названа је „Црква љубави“.
– Познате личности су често долазиле на балове и биле гости наследника породице Лазар. Један од њих је кнез Александар Карађорђевић, Карађорђев унук, који је овде волео да борави: ишао је у лов, возио се грофовом јахтом по Бегеју и присуствовао разним светковинама. Један од посетилаца био је и Франц Фердинанд, који је био велики љубитељ лова – открио нам је Ервин Газдаг.
Бара за цара
Специјални резерват природе Царска бара, који се налази у међуречју Тисе и Бегеја своје име дугује аустроугарском цару Францу Јозефу I, који је посетио каштел Ечку на позив Сигесмунда Лазара 1852. године.
– За ту прилику је по цара послата свечано опремљена кочија – шестопрег, у коју су упрегнути најбољи коњи. После свечаног дочека, обиласка Каштела и ручка, цар је отишао у пратњи домаћина на ечанска језера у лов на дивље патке. Догађај је у народу запамћен због два детаља: царев лов на барама и језерима условио да данас тај простор носи назив – „Царска бара”, и други, не мање интересантан детаљ је да је поводом царевог доласка Сигесмунд развео једносмерну струју, тј. осветљење не само у просторије Каштела, него и у коњушнице и просторије за послугу, давне 1852. године – открива нам Ервин Газдак, хроничар Ечке.
Од важних посета Каштелу, у XX веку, највише пажње је изазвала посета Јосипа Броза Тита 1958. године. При обиласку Зрењанина, Броз је уприличио двочасовну посету ечанском Каштелу, где је осим обиласка дворца разгледао слике новоформиране ечанске галерије. Мештанима је посета остала у сећању због тога што је село добило асфалтни пут од улаза у село до капија Каштела.
Причи никад краја, јер је историја овог места богата и занимљива. Зато део приче остављамо за неки други пут да би се поново вратили у Ечку и с пажњом слушали Ервина Газдага чије речи клизе к'о 'ладан шприцер у топло летње поподне.
Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић
