Док су бачка, новосадска и београдска, а делимично и смедеревска тврђава одавно постале „must see“ сваког туристе који се домогне Београда или Новог Сада, тек у последње време на мапама туриста и туристичких посленика се налазе и оне на доњем току Дунава, попут Рамске и Голубачке тврђаве.
Ова два бастиона, која су често прелазиле из руке у руку разних царстава недавно су обновљена, што захваљујући средствима претприступних фондова Европске уније (Голубац) што парама и неимарима из Турске, односно тамошње Развојне агенције ТИКА у случају тврђаве у Раму, па је све више радозналаца који не могу да одоле даху средњевековне историје ових крајева. Карактеристично за ова два утврђења је пре свега то што им се поуздано не знају конкретни иницијатори, па се тек посредно може закључити права историјска истина о њиховом настанку.
До тврђаве у Раму, данас малом селу Великоградиштанског општинског атара од свега двестотинак душа, које се налази неких 25 километра удаљено од Пожаревца, па је Београђанима ласно да до ње стигну, док се Војвођанима можда и више исплати да до ње дођу са банатске стране, од Беле Цркве, односно из Старе Паланке, што је само по себи доживљај, с обзиром на то да се преко велике реке прелази моторном скелом локалног предузетника уз цену (у зависности од величине возила ) од око 10 евра за аутомобил са свим путницима. Саздана на стени преко пута некадашњег већег дунавског утврђења Харам, којој се ни трага данас не види, и због којег је, по једној од легенди и добила име, Рамска тврђава представља, према речима стручњака, прво утврђење на Дунаву наменски прављено за артиљеријску одбрану, тада турских граница. Друга легенда о настанку рамске тврђаве говори да се османски султан Бајазит Други, којем се приписује изградња ове фортификације, пре настанка бастиона нашао једно предвечерје са својим харемом на рамској стени, под чадором. Лепота заласка сунца над тамошњом кривином Дунава до те мере је падишаха и његове хурије оставила без даха, да је одлучио да баш ту подигне замак, опаше га зидинама и дубоким јарком и опреми га чудом тадашње модерне ратне технике, топовима, не би ли се зелени барјак Послаников заувек вио са рамске стене. Овој легенди мало срећу квари необичан објекат у срцу тврђаве, византијски (највероватније религијски) објекат кружног облика, око којег је подигнута донжон кула и моћне камене зидине и који на себи нема ни један отвор, па је реално претпоставити да су, користећи искуство Ромеја, сами Турци имали свест о искључиво стратешком значају бастиона у Раму и да су Агарјани само обновили и додатно учврстили одавно постојеће утврђење које је тада као чувар лимеса стало наспрам Угара, а које је, сасвим могуће, разарао и Атила Бич Божији, харамлија Балкана и доброг дела Европе, чији је боравак око Рама сасвим историјски известан.
Да је, без обзира на то да ли је и саградио, Бајазит Други ипак боравио у овом утврђењу говоре чувени путописци тог доба, Евлија Ћелебија и Хаyи Калфа који дају доста података о Раму и његовој посади. У близини тврђаве налази се караван сарај из 15.века, чије само постојање, као и постојање оближњег хамама показује да тврђава није била важна само у ратном периоду већ је у мирним временима штитила трговце који су имали где да преноће и да се одморе на свом путу. Остаци хамама и сараја могу се данас видети у порти, далеко након ослобођења Србије од Турака саграђене православне цркве, посвећене Светом Архангелу Михаилу.
На свом значају Рамска тврђава је донекле изгубила након продора Турака на север и исток европског континента, да би поново постала стратешки занимљива у периоду опадања моћи османског царства, када је почесто прелазила из руке у руку Хабзбурга и Турака. Тако и данас живи легенда о хероизму и погибији аустријског царског поручника грофа Лопештија, „Хероја од Рама“, који је према историјским изворима 1788. бранећи Рамску тврђаву од Турака са свега 23 друга иако је преко јарка на зидине јуришало преко 1.000 турских аскера. Легенде кажу да им је успешно одолевао цели дан, али је на крају ипак савладан, а када му је пред вече стигла помоћ, било је прекасно. Резерве које су прискочиле у помоћ опседнутима су пронашли само храброг Лопештија и његове пале саборце готово унакажене осветничким турским сабљама димискијама. Лопешти је сахрањен поред тврђаве, да би 1878. био премештен и сахрањен на другој обали Дунава у Старој Паланци.
Није то и једина легенда која се веже за Рамску тврђаву, па тако једна од њих каже да је на тврђави живео султан који је на оближњој дунавској Ади Чибуклији имао свој харем у који су довођене најлепше девојке овог краја. Са својим пашом и другим истакнутим војсковођама султан је, веле легенде, често ишао на острво на „чибук“, односно уживање у дувану. Познати хајдук Миленко Стојковић, који је родом из оближњег села Кличевца, даље тврди легенда, једне ноћи упао на Чибуклију и ослободио све девојке, које су се након ослобођења прикључиле четобаши Миленку и постале најлепша хајдучка чета на Балкану. Да ли је и колико тачна ова прича, није ни толико битно када се поглед баци на моћни Дунав са зидина Рамске тврђаве, коју су, до реконструкције у новом миленијуму, Турци напустили тек у првој половини 19. века, а са чијих се кула и данас може уживати у најлепшем заласку сунца у овом делу Европе.
Милић Миљеновић
