Мађарска варошица Калоча позната по паприци, везу и осликаној железничкој станици

Воз је кроз мађарко место Калоче први пут прошао давне 1882. године, прва станица изграђена је три године касније, а обновљена је у јуну пре осам деценија када су зидови у њеним одајама украшени сликарским дизајном калочајског сликара Лајоша Габора.
Kaloca
Фото: Dnevnik.rs

Зидне слике раскошних боја и резбарије дело су плејаде више тадашњих мајстора. Захваљујући баш тим украсима станица у Калочи касније проглашена за железнички споменик.

У истом стилу су осликане и одаје етно куће, која је покривена старом добром трском, чије двориште украшава ђерам. Лепоту осликаних соба допуњује аутентични намештај и све оно што је красило овдашње сеоске домове. Међутим, посетиоци се жале да су сувенири који се у њој продају скупи, за разлику од других места у вароши где се могу пазарити јефтиније.

Изузетно је велики избор сувенира карактеристичних јарких боја у сувенирницу „Чили трајн“ у центру вароши, која се налази уз Музеј паприке. Маме за понети украсна паковања зачинске паприке, калочански везови и друге рукотворине, међу којима и палинка од паприке у мањем паковању „унучића“ од децилитра за један евро, па до оних од пола литре који стају 13,9 евра. Паковање паприке од 50 грама са украшеном варјачицом или дрвеном кашикицом је 3,6 евра... Вредело је видети и Калочанску мануфактуру порцелана ручне израде, такође и Музеј „Виски“ рукотворина калочанског веза.

Фото: Dnevnik.rs

Калоча је позната по производњи зачинске паприке, коју су на ове просторе донели Турци, након што ју је чувени морепловац Кристифор Колумбо на тло Европе пресадио из Америке, а први писани траг о паприци која се шири као зачинска и лековита биљка је из 1703. године. Паприка се помиње и у књигама надбискупске фарме 1748. године. „Турски бибер“, како су некада звали љуту зачинску паприку, у околини Калоче и на традиционални начин се производила у 32 околна села.

Дуго се паприка млела у млиновима на Дунаву, а 1820. године изграђен је први сувоземни млин у Бати. Историја паприкарства у Калочи сабрана је у музеју смештеног у самом центру вароши. Калоча је уз Сегедин најпознатији центар паприкарства у Мађарској. Своју примену зачинска паприка је добила у пикантним гурманлуцима мађарске кухиње, па и као мотив исто тако познатог калочанског веза. 

Фото: Dnevnik.rs

Посетиоци до осликане железничке станице и других знаменитости Калоче стижу туристичким друмским возићем којим је у време када смо се њиме калочанским улицама клацкали, управљао Пал Перић.

Фото: Dnevnik.rs

Перић је пензију стекао у овдашњој фабрици за прераду зачинске паприке, па сада има времена да вози туристе. Цена карте за 45 минутну туристичку вожњу кроз Калочу стаје 800 форинти, а пензионери имају попуст па се возе за 600.

Перић је испричао да је родом Шокац, пореклом из оближњег места Душнок, али једва да говори „нашки“, а течно мађарски, јер асимилација чини своје. Шокци, Буњевци и Хрвати су се у Калочу, Душнок и Баћин населили након ослобођења ових крајева од турске власти.  

Калоча је једна од важнијих вароши Жупаније Бач-Кишкин, која је одувек имала важну улогу у битисању Буњеваца, Шокаца и Хрвата на овим просторима. Тако Хрватске самоуправе, поред Калоче, у тој жупанији имају Сантово, Баја, Кечкемет и још десетак места. Уз Мађаре у Калочи поред Хрвата, Буњеваца и Шокаца живе Словаци, Немци, Румуни и Срби.


Станица не ради али је музеј отворен

До живописне мађарске варошице Калоче не може се стићи возом, јер на прузи Кишкереш- Калоча путнички саобраћај је укинут пре нешто више од једне деценије, али ако дођете друмом вреди доћи на станицу, која је претворена у јединствен музеј железнице. Здање станице у Калочи украшено је зидним сликама, у којима се одиста може уживати, а украшавају је и резбарије.


Фото: Дневников репортер Милорад Митровић у чекаоници железничке станице, фото: Дневник

Није чудо што асимилација узима данак, јер су се буњевачки прваци жестоко борили против мађаризације још крајем претпрошког века. Средње школе и студије у Калочи су из хрватско-буњевачко-шокачке књижевне и политичке елите похађали Мирољуб Анте Еветовић, Иван Петреш Чудомил, Пајо Кујунyић, Гргур Черхати, Иван Палић, Блашко Рајић, Лајчо Будановић и сликар Марко Хорвацки. Посебан печат борби против асимилације давао је бискуп Иван Антуновић (1815-1888), а ту је столовао и Адам Патачић, аутор речника Дицтионариум латиноиллyрицум ет германицум.

Делатност бискупа Антуновића у Калочи је за Буњевце и Шокце значајна по томе што је када се у цркви и школама у овом делу Угарске системски почео укидати буњевачки језик, што је резултирало и великим незадовољством и суботичких Буњеваца, 1870. године почео издавати Буњевачко-шокачке новине које су успеле да опстану две године.

Заслугом Антуновића 1872. године је покренута Буњевачкошокачка вила, потом и Буњевачко-шокачки календар и Буњевачко-шокачка Даница,  објављивао је и књижевна дела, а заслужан је и за оснивање Калочке штедионице, Читаонице и других институција. Бискуп Антуновић се памти и помиње и данас са највећим поштовањем, о чему сведочи и чињеница да га с правом називају буњевачким Доситејем Обрадовићем. Зна се да је Антуновић изузетно ценио Доситеја Обрадовића и радо је читао његова дела, јер му је српски просветитељ био узор и омиљени писац. Шта рећи о културном наслеђу Калоче, када је 1885.године ту свирао чувени пијаниста Ференц Лист.

Фото: Dnevnik.rs

Антуновић је више од десет година управљао Калочко-бачком надбискупијом замењујући надбискупа-кардинала Лајоша Хајналда.  Калоча није случајно постала познато место ходочашћа римокатолика у Мађарској, јер је овај градић стар колико и Мађарска. Седиште Калочко-кечкеметске надбискупије устоличио је још први угарски краљ Сент Иштван, односно Свети Стефан, светац и код католика и православаца, а и угарски краљ Арпад се овде скрасио након освајачких похода.

Први надбискуп у Калочи био је Астрик, који је краљу Иштвану донео круну од папе, а овде је почетком 11.века изграђена прва црква. Турци су освојили Калочу 15. августа 1529. године и њоме владали 148 година.

Након турског пустошења требало је доста тога обновити за шта највише заслуга има надбискуп Адам Патачић, чије име носи барокна читаоница и библиотека која има 150.000 наслова, између осталог и 64 средњевековна кодекса и друге вредне књиге, па и прво издање Библије Вижољи из 1590.

Текст и фото: Милорад Митровић

EUR/RSD 118.2078
Најновије вести