У супротном, због разних неповољних услова постоји могућност да ужитак не буде онакав какав се очекивао или је најављен, а крајња опција је да се откаже успон. Срећом, за групу до 30 планинара из Србије и Републике Српске, акција „зимска Мусала” била је успешна.
Иако се баш тог дана, облак надвио над највиши врх Бугарске и Балкана, сунце је током целог успона наговештавало излазак. Стрепње да планинаре са коначног одредишта, на 2.925 метара надморске висине, неће обрадовати прелеп поглед на околне врхове планине Рила, трајала је скоро до краја пењања. На последњој паузи, код планинарског дома „Еверест” (2.720 мнв), када је било потребно „активирати” техничку опрему – дерезе и цепин, било је јасно да ће на Мусали, највишем врху Балкана, бити прилике да се ужива.
Награда за пређен последњи део, зимску, стрмију стазу, осигурану сајлама, било је управо лепо време. Није било идеално, али с обзиром на то да се сунце цео дан борило да дође до изражаја,планинари су могли да уживају у оближњим пределима, док се испод њих налазио бели тепих од облака, који увек има своје чари и у овом случају је надоместио то што поглед није „пуцао” у недоглед. Нешто се, међутим, мора оставити и за летњи успон на Мусалу, тако да ће они којима је то следеће у плану, у том годишњем добу имати више шансе да сагледају све благодети Националног парка Рила које се виде са највише тачке Балканског полуострва.
Краљ први на зимском успону
Име највишег врха Бугарске и Балкана, Мусала, потиче од турске речи „Мус Алах” што значи „ближе Алаху”. Врх је тако назван за време турске владавине, а пре тога му је име било Тангра. После планинарења, током обиласка Софије, у Природњачком музеју сазнали смо и да је бугарски краљ Борис Трећи, био први који је извео зимски успон на Мусалу и то 1919. године.
Дубок снег је употпунио ову причу, а падао је пет дана пре почетка акције. Као и већина зимских тура које се организују за овај врх, гондолом из Боровеца, најстаријег скијашког места у Бугарској, отишло се до почетне тачке успона. До Мусале се потом прешло 550 метара узбрдо, са првом паузом у дому који носи исти назив и другом код поменутог „Евереста”.
Пошто се у повратку све ишло пешака, до Боровеца, спуст је био 950 метара. Имало је и то своје предности, јер су планинари са чеоним лампама, по мраку, пешачили по четинарској шуми, снежном стазом, у готово потпуној тишини, јер је умор већ чинио своје, тако да је, за неке, последњи део акције био, може се слободно рећи, бајковит.
Кристина Бугарски
