Посетили смо МУЗЕЈ КУЋУ БОРЕ СТАНКОВИЋА: Доживите СТАРО ВРАЊЕ на једном месту

Нашавши се у Врању обрели смо се у Баба Златином сокаку где нас је привукла лепа, старинска капија. Приближивши се  видели смо да је то Музеј Боре Станковића, а када смо ушли у двориште као да смо времепловом пресељени у старо Врање.
1
Фото: Марина Јабланов Стојановић / Припрема за књижевно вече у Музеј кући Боре Станковића

Одмах нам је било јасно ко је баба Злата и зашто је важна у животу будућег великог писца српске књижевности. Веома поштована у својој околини 'Аџике, како су Злату звали, потицала је из угледне хаџијске породице и била је непресушни извор прича о старом Врању које је њен унук упијао, а касније уобличио у дела непролазне лепоте.

– Бора је овде рођен 31. марта 1876. године и ту је живео до 22. године. Јако рано је остао без оба родитеља – са пет је изгубио оца, млађег брата у другој години живота, а са непуних седам мајку. Та породична трагедија је утицала на формирање његове личности, па и на само писање, јер је познато да је Бора био један од највећих трагичара у српској књижевности. Остала му је, очева мајка, баба Злата која је имала седамдесетак година када је преузела бригу о њему – пренела нам је Лидија Илић, кустос Музеј-куће Боре Станковића.

Фото: Марина Јабланов Стојановић / Лидија Илић, кустос

Живели су сиромашно, али баба Злата је инсистирала да се Бора школује. Као гимназијалац већ је почео да пише и основао је литерарну секцију. Прве песме су му објављене у „Бранковом колу“ и „Голубу“, врањском гимназијском часопису. Последњи разред гимназије завршава у Нишу, а потом одлази у Београд и уписује право. Тада умире баба Злата, његов једини ослонац у животу. Бора завршава факултет, жени се са Београђанком Ангелином – Гином Милутиновић која је била образована и много му помагала око сређивања рукописа. Две године након завршетка студија Бора је био приморан да прода своју родну кућу и веома је туговао због тога.

Фото: Марина Јабланов Стојановић / Портрет и биста нашег познатог писца и његово породично стабло

– Кућу је продао свештенику Арси Поповићу, чија је породица ту живела до 1964. године када је Скупштина општине Врање откупљује и припрема да буде музеј. Кућа је званично отворена 18. јуна 1967. године. На отварању су биле све три Борине кћери: Десанка, Станка и Ружица – открила нам је Илићева.

После факултета, упоредо са радом у државној служби наставља се и његов књижевни рад. Драма „Коштана“ је објављена 1900. године и изведена на сцени Народног позоришта у Београду. Према речима наше саговорнице прва Коштана је била Зорка Тодосић, а Миткета је играо чича Илија Станојевић, који је био и редитељ представе. Роман „Нечиста крв“ је издат 1910. године и представља ремек-дело наше књижевности којим је Бора Станковић сврстан и у зачетника српске модерне.

– Отишао је у јесен, када сунце почне да „капнује“ како је чувени Митке из Коштане предвиђао своју смрт, рањив и жељан као његов газда Младен, или као Јовча. Оно што му је срце тражило и душа искала никада није имао. Остала су два недовршена романа „Газда Младен“ и „Певци“. У „Певцима“ Бора описује своје родитеље, пре свега свог оца Стојана који је лепо певао и коме је надимак био Певац. Може се рећи да је и са те стране наследио свој уметнички дар – упућује нас Лидија Илић, кустос.

Кућа у којој је Бора Станковић живео је саграђена у балканско-оријенталном стилу. То је бондручара чији је кров покривен ћерамидом. Двориште куће краси башта са старим дудом, где је бунар и летња кухиња. По тадашњој традицији када се гради кућа прво се ископа бунар и засади неко родно и дуговечно дрво – најчешће дуд, који и дан-данас рађа. На уласку у кућу се налазио доксат – нека врста терасе где се испијала кафа у поподневним часовима. Сама кућа се састоји од три просторије: од гостинске, баба Златине и Борине радне собе.

Фото: Марина Јабланов Стојановић / Гостинска соба – слика некадашњег Врања

– Гостинску собу је имала свака кућа у Врању. Обично је била најосветљенија, увек је била намештена како ми овде у Врању кажемо „укуткана“. Намештена је полуоријентално и у њој се налази витрина са Бориним књигама и часописима с којима је сарађивао. На полицама су поређани сахани – бакарно посуђе које се користило искључиво у свечаним приликама. Поред прозора су миндерлуци (отомани са јастуцима) који су служили за седење – објаснила нам је Илићева.

У баба Златиној соби се налази и разбој на којем је ткала, гвоздени кревет који је био скупоцен у оно време, јер се спавало на простиркама на поду. Само најбогатије куће су имале кревете! Карактеристични за Врање су високи зидови који опасују кућу који су зидани од черпића – непечене цигле сушене на сунцу. Капија је била двокрилна од дрвета или кованог гвожђа (у богатијим кућама), а иза куће се налазио капиџик – споредна врата која повезују суседна дворишта.

Фото: Марина Јабланов Стојановић / Капиџик – споредна, а веома битна врата

– Да би се жене што мање показивале на главној капији и излазиле на улицу, оне су се дружиле преко капиџика, ишле из једног дворишта у друго тако да се цела једна махала могла обићи, а да се не изађе на сокак. Сада, када се прође кроз ту малу капијицу улази се у суседно двориште где се налази Прибојчићева кућа која је припадала чувеном врањском трговцу, који је већину ствари сачувао када се Бора иселио за Београд. Тренутно се ту налази управа музеја, али план је да ту буде смештен Музеј врањске градске песме који ће бити повезан са Борином кућом – указала је Лидија Илић, кустос Музеј-куће Боре Станковића.

Обишавши ову кућу где је чувени писац одрастао пожелели смо да се поново вратимо Бориним делима и обогаћени овим искуством их читамо на неки други начин имајући пред очима све ове детаље који боје Станковићева дела.

Текст и фото: Mарина Јабланов Стојановић

EUR/RSD 117.0612
Најновије вести