Свет му је под ногама ИМА САМО СЕДАМ ГОДИНА, А ПОСЕТИО ЈЕ СВИХ 7 КОНТИНЕНАТА Мали Вајлдер је обишао планету, али да ли је све баш тако бајковито
Док многи седмогодишњаци савладавају прва слова и бројеве, Вајлдер Мекгро је већ обишао свих седам континената - укључујући и Антарктик.
Његови родитељи кажу да то није била њихова намера нити циљ који су поставили себи, већ се просто њихов живот тако развијао.
"Нисмо почели са намером да одгајимо дете које ће видети седам континената са седам година", рекла је 39-годишња Џорди Липе-Мекгро, дечакова мајка и путописац. "Само смо путовали јер то је оно што јесмо и оно што волимо."
"Тренутак истине" дошао је када је Вајлдер имао пет година. Док су Џорди и њен супруг Рос бројали места која су посетили са својим сином пре путовања у Јужну Америку, схватили су да је он већ посетио пет континената. "Мој муж је зурио у списак и рекао: 'Па... могли бисмо и да га довршимо'".
Рођен за "скитање"
Вајлдеров пасош је добио свој први печат веома рано. Имао је само осам недеља када је породица одлетела у Португал у августу 2018. Карипска острва, Канада и Мексико су уследили пре његовог другог рођендана, када је пандемија ставила на паузу њихово путовање светом. Када се свет поново "отворио", ова породица се вратила ономе што највише воли, путовањима.
Тако је малишан осетио Невис, мало острво у Карипском мору, са само три године, још неколико карипских острва, Костарику, Дубаи и сафари у Замбији са четири године. Следећа је била Европа - Француска, Швајцарска, Шкотска, Ирска и Италија - плус Галапагос, све пре него што је напунио пет година. Прошлог лета ствар је "запечаћена": Амстердам, Сингапур, Аустралија и Нови Зеланд су избацили континент број шест, а у новембру је Антарктик постао последња граница.
За Липе-Мегро, бившу новинарку "Њујорк поста", ледено путовање је било дубоко лично. Антарктик је био њен седми континент – посетила га је док је била у петом месецу трудноће са Вајлдером. Повратак са њим седам година касније било је за њу "као затварање круга којег нисмо ни били свесни".
Путовање кроз тугу
Путовање није само авантура за Џорди, то је њен начин за преживљавање. Суочила се са губитком када је њен отац, лекар и пилот, погинуо у авионској несрећи 2010. године. Неко време је била парализована страхом од летења. Могла је да настави да се повлачи у себе; међутим, одлучила је да уради нешто друго.
"Уместо да затворим врата свету, открила сам да је кретање оно што ми је помогло да се поново осећам живом", рекла је. Губитак је изоштрио њене приоритете. Желела је да њен син одрасте радознао, а не опрезан; самоуверен, а не ограничен. "Желела сам да види свет као место у којем може да се снађе, а не као застрашујући."
Гледање како њен син доживљава места на која је некада путовала сама било је нестварно. Стајање на антарктичком леду – овог пута са радозналим дететом уместо са трудничким стомаком – изазвало је нагли налет емоција. "Осећала сам се као да делим приватни део своје прошлости са њим", рекла је, сећајући се Вајлдера како клиза по морском леду и засипа водиче питањима док су китови излазили у близини. "То ми доноси нову перспективу и поштовање."
Људи виде само лепе тренутке
Иако заиста уживају у путовањима са својим сином, Џорди каже да није све баш тако сјајно како изгледа на први поглед.
"Исцрпљеност. Изливи емоција. Логистика која се распада у 3 ујутру на аеродрому", рекла је. "Људи виде само лепе тренутке — али не и морску болест, плач због хране у авиону или дете које инсистира да 'више никада неће носити панталоне за снег'". Било је антарктичких дана када је Вајлдер лежао непомично у свом кревету 36 сати, престрављен да ће поново повраћати. О грицкалицама се преговарало као да се преговара о пуштању талаца. "Негламурозно је и хаотично, а понекад и дубоко непријатно", рекла је — ипак, некако, то чини магију јачом.
Да ли је то "себично"?
Родитељи који путују са малом децом често наилазе на осуде околине, која их оптужује да је то "себично" и да "безвезе малтретирају дете које се ионако неће сећати путовања".
Према речима клиничког психолога Мајкла Г. Ветера, истина је много компликованија. "Са развојног становишта, мала деца могу да имају значајне користи од путовања чак и када не задржавају експлицитна, аутобиографска сећања на то искуство", рекао је Ветер. То одражава "фундаментални принцип раног развоја детињства: Учење током првих година живота одвија се углавном кроз имплицитне, а не наративне процесе". Искуства обликују "неуронску архитектуру, капацитете емоционалне регулације, сензорну интеграцију и обрасце везаности" много пре него што дете може "свесно да се сети одређених догађаја или локација".
Ипак, Ветер наглашава да те користи у великој мери зависе од тога како породице путују и "нису далеко од аутоматских", рекао је.
Шта то значи у пракси
Када је путовање лошег темпа или претерано захтевно, системи за регулацију стреса код мале деце могу да постану "преоптерећени", што доводи до поремећаја сна, раздражљивости или регресије. Идеална средина, каже он, је путовање које је "развојно прилагођено" - што значи да родитељи успоравају по потреби, брину о сну детета, дозвољавају време за одмор и остају емоционално присутни уместо да јуре да се фотографишу на још једној туристичкој атракцији.
Липе-Мекгро инсистира да је свесна те равнотеже. "Деца не морају да разумеју пуно значење места да би их оно обликовало", рекла је она, додајући да "само излагање учи стрпљењу, флексибилности и радозналости".
Чини се да се путовања већ "исплаћују" код малог Вајлдера, јер повезује школске лекције са својим животним искуством. Мама Џорди каже да је највећа промена коју је приметила код њега самопоуздање. "Он искрено верује да му је свет доступан", рекла је поносно.
Шта је следеће
Са седам освојених континената, породица не жели да прави "чек листе", већ да избалансира жеље сваког члана породице. Планинарење са горилама је на маминој листи жеља, европски фудбалски камп је на врху Вајлдерове листе жеља.
"Више не можемо просто да водимо дете са нама, већ да осмишљамо путовања која су једнако и наша и његова", закључује ова светска путница.
