Хамурабијев законик, написан у 18. веку пре нове ере, био је заснован на такозваном Талионовом закону, утемељеном на изреци „око за око, зуб за зуб“. Приликом „дељења правде“ по овом принципу наметнута норма морала је бити праведна, а казна пропорцијална злочину. Једно од правила које је владар Старог вавилонског царства утврдио у свом законику гласило је овако: „ако би слободан човек испразнио око сина другог слободног човека, његово би се тело заузврат испразнило“. Тако се, у овом случају, поменути израз може тумачити као покушај потраге за проналаском пропорционалности између изведене акције и одговора на нанесену штету.
Када се неки прописани закон процени као сувише строг, уз њега се обавезно нађе и атрибут „драконски“. Први писани законик у Атини, који је у седмом веку пре нове ере саставио Дракон, настао је као последица аристократске злоупотребе атинског усменог права. Податак да је према Драконском законику за већину кривичних дела изрицана смртна казна, оправдање је за негативну репутацију, која прати атинског законодавца. У Плутарховом делу „Солонов живот“ на питање зашто је за већину кривичних дела изрекао смртну казну, Дракон је одговорио да су њу заслужила она мања, а за већа не може да се нађе строжа казна. Тиме је његова доследност у строгоћи поновно потврђена.
Многи закони унутар Душановог законика, донесеног 1349. године у Скопљу, подразумевали су предвиђен број удараца за учињено недело. Казне су се спроводиле у виду батињања, односно, шибања, с тим што је тадашњем изразу „прут“ еквивалент данашњи „мотка“. Тако су за јавно пијанчење преступници били кажњавани са 30 удараца прутом, а за упад на туђи посед са 100 удараца. Према чувеном законику, свако ко је физички нападнут имао је право да у присуству „органа реда“ сам изудара нападача предвиђеним бројем удараца. Дословно праћење изреке „око за око, зуб за зуб“ из угла садашњег времена крајње је назадно и примитивно, али с друге стране, закони донесени за владавине Душана Силног у односу на неке европске из тог времена, били су авангардни. Његов законик био је један од ретких, који је предвиђао и регулисао наследно право жена и женске деце, а чињеницу да је Србија често била место прекидања традиције строгих и морбидних закона потврђује и податак да је јавно спаљивање жена, које су категорисане као вештице, у Европи забрањено чак 100 година након што је исто учињено у нашој земљи.
Закони донесени у модерно доба често су подсетник да човечанство није много напредовало. Међу њима је много бесмислених, строгих и морбидних закона, формираних тако да крше и основна људска права. Према томе, пре него што одлучите да отпутујете на нову и далеку дестинацију, није довољно да се претходно упознате са климатским условима, смештајем и трошковима који вас очекују, већ и са правилима дате земље, која су могу бити парадоксална.
Један од најтежих саобраћајних казни у Холандији јесте шетња стазом за бициклисте. Мада је у нашем граду бициклизам изузетно развијен и популаран, а многим је Новосађанима овај двоточкаш и основно превозно средство, строго кажњавање таквог преступа делује нам „драконски“.
Када одлучите да отпутујете у Италију, тачније, Милано, неопходно је да се претходно наоружате осмехом. Према миланском закону обавезно је осмехивати се у свим деловима града. Од овог закона изузети су запослени у болницама, посетиоци болница и људи који присуствују сахранама. Кршиоци закона у обавези су да плате казну која може износити и до 100 евра.
Сингапурски закон, који је 1992. године ступио на снагу, забрањује конзумацију жвакаћих гума у целој земљи. Закон је донесен због жеље сингапурске владе да повећа чистоћу јавних површина и градског превоза, а 1994. године добио је светску пажњу када је један амерички тинејyер због конзумације жвакаће гуме осуђен на бичевање трском.
Пре путовања у далеке Уједињене Арапске Емирате све псовке и ружне речи мораћете да оставите код куће. Непристојно понашање, гестови и речи строго су забрањени у овој богатој земљи. Свако ко прекрши закон биће депортован, а у горем случају, завршиће у затвору.
Закон који је од стране држављана Уједињеног Краљевства проглашен као најбесмисленији јесте онај по ком је забрањено умрети у парламенту ове земље. Донесени закон портпарол парламента једном приликом прокоментарисао је овако: „Људи, који раде овде и који су упознати са овим законом, сматрају га неоснованим“.
Најсвежији покушај формалне забране ропства и принудног рада у затвору одиграо се пре неколико дана у САД-у. Бирачи у три америчке земље гласали су у корист ове забране, док су у Лузијани, која је некада била робовласничка држава, бирачи одбили уставни амандман који регулише то питање. Ово се може окарактерисати као одговор на питање колико је човечанство заиста искрено у намери да напредује, као и да је само поимање прогреса у свести појединца крајње дискутабилно.
Драгана Клашња
