Јесам пред сам пут начула да је Швајцарска прескупа, али тек при првом сусрети са земљом чоколаде и сатова, схватила сам колико смо ми, заправо, заиста далеко од њиховог стандарда. Да не кажем колико смо генерално сиромашни у поређењу са Швајцарцимна. Другим речима, ако идете у Швајцарску а немате тамо пријатеље који ће вас удомити, нахранити и обезбедити превоз, онда морате бити неко ко има дебео кућни буyет. Јер, по мојој слободној процени, тамо вам сто евра на дан служи само за оно најосновније.
На улици не можете да нађете брзу храну која кошта мање од десет франака, а десет франака је скоро десет евра. Точено пиво по кафићима у Србији није неки луксуз, али у Швајацарској оно кошта 8 франака, односно око 800 динара, када се бацимо на конвертовање валута. Ипак, чини ми се да је највећи проблем у Швајцарској – превоз. Била сам смештена у Солотурну, који је на сат времена вожње од Цириха, и возна карта - уколико немате поменутог пријатеља Швајцарца, који ће вам специјалном картицом обезбедити попуст - кошта око 100 франака! А бусевима не можете стићи од једног града до другог из пропстог разлога што, веровали или не – не постоје.
Највећи градови попут Цириха и Женеве не броје више од 400.000 душа, значи величине су цирка Новог Сада. Али оно што ће вас сигурно фасцинирати је што тамо и најобичнија стамбена зграда изгледа као најлепши споменик културе односно нећете лако наићи на здање млађе од 200 лета, бар не у ужем и нешто ширем центру ових вароши.
Улице су им толико чисте да сам за целих недељу дана, колико сам тамо провела, наишла на свега један папирић. И када то кажем, уопште не преувеличавам. У преподневним часовима, као и око десет увече, имате осећај као да се налазите у граду духова. Нигде живе душе, а тишина се готов може чути. Просто је непријатно за неког ко је навикао на стални жагор људи..
Берн је град који је на мене оставио највећи утисак, иако се, да сам у Швајцарску отишла на два дана, он никад не би нашао на мојој листи обиласка. Било је тмурно поподне када смо тамо стигли и фасцинирало ме је што су све зграде зелене боје – наводно, како ми је другар објаснио, због неког камена који се налази у околини. Пред сам улазак у град постоји једна мања природна оаза у којој живе медведи. У центру града, по сред среде тротоара, наићи ћете на непрекривене правоугаонике у којима тече вода, нешто као, рецимо, када код нас украду поклопац са шахта. Нисам најбоље схватила за шта им то служи, али пало ми је на памет да би се у Србији сваки дан ту неко повредио...
Наравно, током боравка у Швајцарској појела сам рекордан број чоколада и закључак је да тамо не можете погрешити приликом одабира, јер су и најефтиније врхунског укуса. Сиреви су им такође фантастични. Иначе, њихово национално јело је фонду - топљени сир у који се умачу хлеб и јабуке. И може се рећи да никад нисам пробала нешто тако једноставно, а тако сјајно. Последње вече сам провела у породичној кући мог пријатеља, коју они планирају да продају јер је наводно „у критичном стању”. Када сам ушла у ту кућу, признајем нисам приметила ништа критично напротив мени је све деловало као ново, али ту сам по ко зна који пут схватила колико се српски стандард разликује од швајцарског.
Ипак, не каже се yабе да и богати плачу. За све време мог борвка тамо једноставно ни по чему нисам стекла утисак да су људи, које сам сретала на улицама и с којима сам ступала у контакт, нешто претерено срећни. Напротив, деловали су ми прилично суморно, безвољно и хладно. Можда грешим али ипак, лепо је отићи и видети, али дефинитивно „There is no place like home“.
К. Бачкалић
