Он је ситан месождер и храни се углавном глодарима и птицама, а распрострањен је широм европског континента, као и у неким деловима Азије. Некада давно, авганистански трговци уместо мачака, у својим радњама држали творове, јер су ловили мишеве и пацове.
Шарени твор се од обичног твора разликује по томе што нема белу пругу на леђима, већ су му леђа прекривена жутом длаком са црвенкастим или браон пегама.
Иако плени својим богатим крзном и умиљатом главом, он то није уопште. Многи случајеви сведоче да су ове животиње јако ратоборне и територијалне, тако да у случају да видите твора, боље је да му се дивите из даљине.
Иако личи на феретку која је припитомљена, неколико људи који су пробали да држе твора за кућног љубимца, кажу да је сличност само визуелна.
За разлику од својих питомих рођака, које уживају како у друштву човека, тако и других животиња, шарени творови су самотњаци, имају изузетно развијен инстинкт да лове и умеју да буду врло агресивни.
Разлог изумирања ове животиње је наравно људски фактор, уништавање природног станишта, лов, опадање популације глодара којима се храни, али и путеви на којима често страдају. Уколико не може да пронађе храну напољу, није им страно да заврше у неком кокошињцу или остави куће, што такође може бити погубно по њих
Такође, ова врста је угрожена зато што људи места где он живи претварају у њиве и прскају их бројним отровима.
У Србији шарени твор живи на Копаонику, али пре пар година ухваћен је и један надомак Београда, у селу Бољевци, након чега је твор пуштен на планину Пештер, где живи мања популација ових малих месождера, као и на Косову.
Истраживања показују да ова врста изумире у природи и због бува и крпеља који га нападају, а услед тровања глодара од стране човека, ови паразити траже нове домаћине и мутирају захваљујући хемијским отровима, те код творова изазивају анемију, неухрањеност и смрт.
Као угрожена врста проглашен је 1996. године.
М. Ст-ћ
