Ова нуклеарна активност отпушта енергију, а светлост из самог језгра исијава напоље. У спољашњим слојевима се топлина отпушта напоље, а ова електрична струјања гаса стварају магнетна поља унутар Сунца, пише Национална географија.
У неким случајевима снажна магнетна поља успију да се пробију кроз површину, која се затим охлади, па се појаве тамне сунчеве пеге. Електрични набијени гас – плазма, повлачи магнетно поље још више напоље, па се оно истегне и изокрене, попут гумице, да би на крају пукло.
Неколико милијарди тона таласа плазме одвоји се од Сунца, што се зове Сунчевим ветром. Овај ветар може да постигне брзину од осам милиона км/х, и након шест сати пројури поред Меркура, а 12 сати после и Венере. Након 18 сати доспева до Земље, где се догађа нешто чудно.
Невидљиви штит – земљино магнетно поље, одбија Сунчев ветар. Магнетна поља збијају се заједно и створају збрку, па гас улази кроз дневне стране магнетног поља и настаје дневна аурора.
Магнетна поља се затим извијају уназад и спојају, али се магнетне ‘гумице’ ломе, па гас Сунчевог вјетра проструји назад према половима Земље који затим стварају ноћну аурору.
