На првом ми је фасцинација Сунцем, али њега, осим при заласку и изласку не могу да посматрам голим оком, па сам се са Месецом више дружила. Када год је млад месец, дакле када га не видим, а исто тако и кад је пун, па шљашти на небу, све и да хоћу, не могу да га не приметим, ја као по правилу наилазим на приче, текстове, новинске чланке и обавештења о разним радионицама, церемонијама, утицајима и астролошким саветима, у вези са тим његовим фазама.
Док пишем ове редове, актуелно је помрачење Сунца и невидљивост Месеца. Ијао, као да је мрак на све стране! Са тим у вези, приметила сам да се већ два дана не осећам добро. Прво сам приметила да сам нерасположена и да ми се некако угасила она свакодневна безразложна радост. А онда се појавила нека необјашњива туга. Немам стварно неког великог разлога да будем тужна, али када сам препричавала коментар једне пријатељице како је била на дивном концерту на којем су се у публици појавили све неки нормални и фини људи какви као да више не постоје ни у медијима ни на улицама, ја се заплаках. Одједном ми се стегло грло када сам изговарала да је то онај нормалан свет који као да скривен у својим домовима чека да прође време неукуса и... да не набрајам сада, да се опет не расплачем, знате ви и сами шта нас све окружује данас, то нису теме о којима ја пишем. Да, заплакала сам се. Исто сам се тако скоро расплакала на причу о томе како смо сви некада имали неког Џекија, пса непознате расе, непознатог порекла, али огромног извора љубави, верности и радости и како и данас бројни Џекији чекају да их неко узме, да дарују своју љубав. И тако, ређале су се ових дана наизглед неважне приче и ситуације, али су мене дубоко дирале. Онога тренутка када сам своје нестабилно емотивно стање повезала са месечевом фазом, а не са евентуалним, закаснелим симптомима климакса, било ми је малчице лакше. И по први пут у свом животу, одлучила сам да се не браним, да не лажем себе, да не смишљам начине како да брзо променим своје расположење, него да му се препустим. Јесам тужна? Па нека сам! Освешћујем делове тела где бих могла да лоцирам највећу непријатност због те туге, замишљам да дисање пролази кроз њих и да дах односи лагано све оно због чега је непријатност настала. Не морам уопште да сазнам одакле та туга, шта ме је то растужило и који су узроци и поводи таквим осећањима. Једноставно сам тужна, и ако ми се плаче, има да плачем, све док сузе сасвим не сперу оно што су намериле да сперу.
Деца уопште немају проблем са потискивањем својих осећања, али ми одрасли, имамо још много да учимо док се не вратимо у то стање свести да нам није важно шта ће рећи свет, него шта наше тело покушава да нам каже. А када то научимо, убрзо ћемо да откријемо шта нам је у којим месечевим фазама чинити, не би ли живот био смисленији, а ми према себи искренији. Извин'те, одох да се исплачем.
Нина Мартиновић Армбрустер
