. Пушење је осликавало личност особе, одавало политичке ставове (либерализам и револуционизам), било је оличење зрелости, вредности, мужевности и женствености, а Европљани су му у 17. и 18. веку приписивали и лековито својство. До краја 19. века жене у Европи које су пушиле у јавности су сматране за проститутке, ексцентричне и лаког морала, док је почетком 20. века посебно 1920-их година, пушење уз ношење панталона постало знак еманциповања жена.
- Дуван, прибор за пушење и културни утицаји у вези с њима на територију Војводине од 18. века стизали су са запада и истока, преко Балкана, а сматра се да су дуван у крајеве северно од Саве донели Италијани - објашњава виши кустос – етнолог Татјана Бугарски из Музеја Војводине у Новом Саду. - У 18. веку, луле су заједно са дуваном спадале у тзв. „турску“ робу коју су на простор Хабсбуршке монархије понекад у великим количинама увозили балкански трговци, турски поданици, који су углавном били Цинцари, Грци, Муслимани, Срби, Јермени и Јевреји, а на територији монархије том робом су даље трговали претежно Срби и Цинцари.
Према подацима из 1788. године у околини Новог Сада дуван није гајен, јер је било мање исплативо од сејања житарица иако је Намесничко веће из Будима нудило помоћ у виду квалитетног семена. Ипак, забележено је да се дуван у Новом Саду прерађивао 1770. године када је италијанска породица Сопрано имала млин за његову прераду ради прављења бурмута (финог ароматског праха од дуванског лишћа који се шмрче).
- Пушење луле био је најраспрострањенији начин конзумирања дувана на овим просторима све док цигарете нису постале популарне. Коришћене су луле различитих облика, величина, материјала, а украшаване су различитим техникама - објашњава Татјана Бугарски. – Камиши (дуг део од луле до усника) су израђивани најчешће од дрвета: ораха, вишње, клокочике, јасмина, од рога или од комбинације тих материјала. Усник, односно део који долази у уста, израђивао се од дрвета, рога или кости, а уколико је лула скупоцена, од ћилибара који је ароматичан те је доприносио укусу и сматран је лековитим. Уз луле турског, оријенталног типа, коришћени су дуги камиши, а пушило се тако што се лула ослањала на под. Нешто краћи камиши до 70 центиметара употребљавани су са већим лулама од морске пене (минерала сепиолита) и порцелана, типичним за средњоевропско подручје, док су уз глинене луле, какве се чувају у нашој збирци, могли да се користе и сасвим кратки камиши.
Луле направљене од минерала сепиолита, односно морске пене израђиване су у Турској још у првој половини 17. века, а потом су их, преко Балкана, у ратовима и путем трговине упознали и хришћани.
- Средином 18. века и у Европи су произвођене луле од морске пене „беле богиње“, а из Турске су се увозили блокови необрађене морске пене, која је коришћена углавном за израду лула, а само у малим количинама за прављење декоративних предмета – појашњава Татјана Бугарски. - Морска пена је погодна за израду лула: наликује на слоновачу, лако се обликује, порозна је, па дим пролазећи кроз њу постаје сувљи, хладнији и блажи за пушење. Израда лула од морске пене је цветала до краја 19. века али је материјала било све мање, па је коришћена технологија пресовања, којим су се од самлевених отпадака овог материјала правиле нове луле које нису биле тако порозне и биле су теже.
Занимљива колекција прибора за пушење чува се у Збирци за духовни и друштвени живот Музеја Војводине и састоји се од више од 300 предмета који су прикупљени од 50-их година 20. века до данас, а потичу и од 18. до средине 20. века. Иако су коришћени на територији Војводине, већином су увезене из других области, те се у тој малој колекцији огледа положај Војводине у односу на културне утицаје с истока и запада. Интересантно је да је супруга Новосађанина Петра Рајића Музеју поклонила богату колекцију лула и прибора за пушење, више од 250 предмета.
-Прве луле које су коришћене на овим просторима биле су направљене од глине и сматране су за потрошну робу, будући да су се брзо ломиле – каже Татјана Бугарски додајући да како Војводина није богата квалитетном глином погодном за прављење лула оне су најчешће увожене с југа и севера, односно Османског царства и Аустроугарске.
- Археолошка ископавања, нарочито на Петроварадинској тврђави, открила су да су од 17. до 19. века на просторима данашње Војводине биле коришћене турске луле, као и оне са печатима средњоевропских, углавном мађарских радионица. Луле су прављене од фине пречишћене глине помоћу калупа, а након вађења су сушене и на њима су урезивани или утискивани мотиви. Након тога су печене и тада су попримале различите боје – од беле, црвенкасте и тамно црвене, до црне.
У збирци Музеја се налазе луле, карактеристичне за најпознатије производне центре као што су Дебрецин или Шемниц, које су случајно пронађене приликом копања у двориштима у Петроварадину или приликом градње моста у Новом Саду, као и на обалама река Дунав код Сремске Каменице и Мостонге код Сомбора.
Силвиа Ковач
