Обоје су везани за лековито биље, етерична уља, холистички приступ човеку и здрављу, па је њихов избор да своје завете једно другом размене баш у природи. Ту им је помогла шаманка из Канаде Даун Денсинг Отер којој је ово петнаесто вечање.
– Брак је заједница двоје људи који су одлучили да заједно корачају животом. Љубав је веома рањиво осећање, а заједнички живот пун искушења и изазова. Зато је пару на прагу заједничког живота потребна подршка не само она коју дају једно другом, него и од породице, пријатеља, заједнице, земље саме – истакла је шаманка Отер.
Мали скуп од пријатеља и кумова заједно с Јовићима састао се на обали Дунава да учествује у овој занимљивој церемонији. Није ту било ништа непознатог и страног: спремљена је погача, донесен мед, со, вино, ораси, пшеница... Нашла се ту и главица белог лука, за здравље и против урока..
– Волите се, али не намичите оков љубави једно другом, нека она радије буде море које се таласа међу обалама ваших душа. Пуните чаше једно другом, али немојте пити из једне чаше, дајте једно другом хлеба, али не једите од истог сомуна. Певајте, играјте заједно и радујте се, али нека свако од вас буде за себе. Дајте своја срца, али не једно другом у власништво, јер само рука живота може да држи ваша срца. Будите заједно, али не одвећ близу јер, и стубови у храму раздвојени стоје, а храст и чемпрес не расту један другом у сенци – надахнуто је изговорила стихове Халила Џубрана једна од кума флоритерапеуткиња Татјана Каназир.
Кумова је у овој церемонији било шесторо: три мушкарца и три жене. Они су даривали нешто од онога што и сами имају, а потребно је пару на том путу заједничког живота: радост, снага, мудрост, нада... Младенце, али и све присутне дотакле су и речи кума:
– Кажу да ниједна планина не постоји без своје шуме, а море осети своју сврху тек када има стену. Будите храбри и снажни, будте стена једно другом и будите море разумевања када је потребно. Поклањам вам снагу и храброст кад год вам буде потребна, увек ћу бити уз вас – рекао је Шефко Бајић, један од кумова, који такође корача на шаманском путу.
Свако од кумова је са својим поклоном даривао и траку којом ће их шаманка на крају обреда симболично везати. Када су Снежана и Веселин повукли свако свој крај, на средини се нашао чвор – онај који их везује. Потом су требали да држећи се за траку заједно прескоче ватру која је симболично представљала сва искушења и изазове у животу. Присутни су их посули зрнима пшенице са жељом да њихова веза буде благородна. Потом је пару донета погача и со, али и мед и вино... Да им све у животу тече као вода побринуо се Дунав... На крају је уследило весеље и као на свакој свадби заиграло се коло
Ступање у заједнички живот као и друге важне догађаје, људи су увек желели да обележе на посебан начин. Мада све традиције у свету за венчање имају неке своје особености, ритуале или обичаје који су осмишљени да тај корак у заједнички живот буде лак и подржан. Ни ми се не разликујемо од света, а венчање у природи је својевремено постојало у бившој Југославији, где су се одабрани парови осим пред матичарем венчавали и са природом у предивном амбијенту Плитвичких језера. Наш лист Дневник је бирао пар из Војводине, а његови новинари су били у пратњи и репортери с овог догађаја.
Марина Јабланов Стојановић
