СЕЋАТЕ ЛИ СЕ СВИТАЦА? БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ИХ МОЖДА НИКАДА НЕЋЕ ВИДЕТИ! Шта нам природа поручује?

Појављивали су се у великом броју на нетакнутим ободима шума и ливада. Данас у периоду хиперурбанизације, постали су права реткост.

Ова чудесна бића су на много начина обогатила човечанство. У културама широм света, ови биолуминисцентни инсекти веома су цењени; њихови нежни светлосни плесови славе се у народним причама, уметности, поезији и књижевности.

Упркос томе, горка истина је пред нама, а то је да свици нестају, и то брже него што већина примећује или је тога уопште свесна. Научници одавно упозоравају да би наша генерација могла бити последња која ће их видети у природи.

Понешто о овим чудесним бићима

Свици насељавају и еколошки веома разнолика станишта, од мочвара до пољопривредних површина, а они срећнији их могу видети чак и у  градским парковима, на периферији. Њихове ларве, које могу бити водене, полуводене или копнене, проводе месеце или године хранећи се пужевима, глистама и другим пленом.

Насупрот томе, одрасле јединке свитаца живе кратко и углавном се не хране. Луцифераза свитаца, први ензим који производи светлост и који је клониран и генетски секвенциран, моћан је алат који је омогућио многа достигнућа у молекуларној биологији, као и фармацеутским и биомедицинским истраживањима.

Последице њиховог изумирања су озбиљне по екосистем

На изразито негативно последице њиховог изумирања по екосистем годинама уназад упозорава и професорка др Сара Луис, једна од водећих светских стручњака за свице, чији је научни допринос важна основа за разумевање разноврсности ових чудесних буба. Она је у разговору за Мондо одговорила на круцијално питање које смо јој поставили: да ли смо заиста последња генерација која ће их видети?

„Свицима су потребни чист ваздух, чиста вода и незагађено земљиште како би успешно завршили свој животни циклус, њихово присуство је показатељ здравог екосистема”, истиче др Луис за Мондо.

„Смањивање бројности ових инсеката је веома озбиљна ствар, јер смањује количину хране доступне већим животињама, попут птица, водоземаца и гмизаваца”, каже др Сара Луис, иначе професорка емерита биологије на Универзитету Тафтс у Масачусетсу.

Другим речима, нестанак свица није само губитак једног лепог призора, већ јасан сигнал да се природни системи урушавају.

„Мале ствари које покрећу свет”

Како истиче професорка Луис, инсекти играју кључну улогу у природи.

„Инсекти се често називају ‘малим стварима које покрећу свет’, јер чине основу свих копнених ланаца исхране. Пад популације је озбиљна ствар, јер смањује количину хране за веће животиње попут птица, водоземаца и гмизаваца.”

Другим речима, нестанак свитаца може покренути ланчану реакцију која се шири кроз читав екосистем.

Већ нестају са места где су некада били уобичајени

Иако не можемо тачно утврдити тренутно стање, негативне последице су уочљиве.

„Многе врсте свитаца више се не могу видети на местима где су некада успевале”, каже Луис за Мондо.

Праћење њиховог нестајања данас се све више ослања на пројекте грађанске науке, попут платформе iNaturalist.

„Много очију на много места помаже да се прикупе драгоцени подаци”, додаје она.

Према њеним речима, факторе које наводи као највеће „кривце” за њихово нестајање су:

• губитак станишта због урбанизације и градње (основни проблем)
• употреба вештачког светла (ремети процес парења, мужјаци и женке се једноставно не проналазе)
• прекомерна употреба пестицида (хемикалије не утичу само на одрасле јединке, већ и  на ларве које се развијају у земљишту и води).

„У свету постоји више од 2.600 врста свитаца, са веома различитим потребама и начинима живота. До сада смо проценили стање око 150 врста, и око 20 одсто њих већ је угрожено и прети им ризик од изумирања у наредним деценијама ако не предузмемо мере заштите”, упозорава професорка Луис.

Постоји и трачак наде – али време истиче

Ипак, нису све вести лоше.

„Неке отпорније врсте се добро сналазе – могу да живе у различитим стаништима, а неке чак подносе и јака градска светла”, каже Луис.

Ова охрабрујућа чињеница свакако не мења основну слику – број врста које нестају расте, а простор у коме могу да опстану све је мањи. Ако се тренутни трендови наставе, упозорења научника постају све директнија: светлост свитаца могла би да постане ствар прошлости.

 Сигнал је јасан – тренд хиперурбанизације иде у погрешном правцу. Више није питање само да ли свици нестају, јер на то научници већ имају одговор, питање је да ли ћемо спречити да будемо „последња генерација” која ће свице видети у природи.

Тамара Бирешић