Временом посумњамо да је све то тако лепо и бајно, па више ни истинитим сликама не верујемо. Ми људи иначе волимо да идемо из крајности у крајност, али не из неког хира, него је то ваљда једини начин да ухватимо баланс. Како бисмо знали где је средина, ако прво не утврдимо где су крајеви? Тако сам ја већи део живота у први план истицала само оно што је лепо, а избегавала оно што ми не прија. Иако сам желела, тако баланс нисам постизала. Схватила сам временом да оно што ми није лепо, у ствари потискујем, не прихватам и не признајем, али те емоције, као и све друго што осећам, имају своје вибрације које када тад изађу на видело тако што ми у живот привуку сличне вибрације. Тако, ако нисам прихватала сопствену тугу, око мене би стално били неки тужни људи. Када не прихватам сопствени бес, сви око мене нешто бесни. Најјаче емоције су оне које сам према себи гајила, а упоредо са тим их потискивала: омаловажавање, критиковање и недовољно вредновање себе, проузроковали су ситуације у којима бих осећала управо то од људи са којима сам била у контакту, па и од својих најближих.
Од када сам одлучила да мењам свет на једини могући начин - мењајући себе, полако постајем свесна шта себи радим са потискивањем. Тражим начине да сва своја стања освестим, да их прихватим и пронађем им узроке. Па нормално је да некад будем и тужна и љута, како бих другачије уживала у оним тренуцима када то нисам? Не бих их ни препознала! Међутим, не пада ми на памет да нека своја запажања и нежељене емоције проузроковане њима немилосрдно разбацујем по друштвеним мрежама. То неконтролисано изливање накупљеног гнева и незадовољства једноставно не може да ми помогне, а још мање неким другим људима који ме прате на тим мрежама. На ширем плану то доживљавам као свој допринос постизању баланса у свету. Гледам то овако: ако је крајност са једне стране све оно што је мрачно у људима, ако то из неких разлога који имају везе са нашим нижим инстинктима побуђује највећу пажњу па се чини као да је читав свет саздан искључиво од негативних појава, онда ћу ја да скакућем по овом тасу на другој страни, промовишући и негујући само оно што долази од светлости. У овом свету дуалности, једноставно сам одлучила да будем на страни светлости, колико год то умем и могу.
И када у намери да поделим радост објавим слику са букетом цвећа на столу, зна се да има и дана без цвећа на столу, али нема потребе да такве слике качим по интернету, јер има сасвим довољно празних столова на свету.
Нина Мартиновић Армбрустер
