Разлог за то је једноставан: расправе су одавно престале да буду конструктивне, него су постале попришта борбе око тога чије је „ја сам у праву“ јаче. А као последица тога појављује се и неминован епилог сваке расправе, а то је да ако не мислиш као ја, онда си непријатељ и аутоматски не можемо нормално да комуницирамо. Због тога одвајање није моја тема и увек се трудим да нађем шта је оно што нам је заједничко, а не оно што нас раздваја.
На једном другом, много већем и вишем нивоу постоји ипак неминовност одвајања која се последњих пар деценија све јасније види. Један део стварности какву смо до сада добро упознали, прилагођава се и прихвата околности са идејом да појединац ништа не може да промени и одлучно улеће у борбу око сваке бачене коске, јер тако и сви остали у кавезу раде. Они и своју децу уче агресији, манипулацији, лажима и грубостима сваке врсте, јер тако једино по њиховом уверењеу могу да опстану, па и да успеју у животу. Други део стварности и поред очигледних околности осећа да мора нешто да предузме, не жели да улеће у бесмислене, а крваве борбе око бачене коске, јер је већ схватио да након сваке коске стиже нова око које ће морати да се боре, како би били у складу са временом у којем живе. Они бирају да се посвете неким основним људским вредностима, да у себи потраже одговоре на најважнија питања и да себе из темеља мењају како би и стварност у којој живе могла да се мења. То је тежак пут. Знам то јер сам и ја управо њега одабрала. Често је трновитији од оног у кавезу са гладним псима, јер је нама непознат, о томе нас нису много учили, него смо га сами искусили, кроз разне животне недаће добро смо се избрусили и ојачали, па више не желимо кроз бол и патњу да јачамо и да се развијамо. Схватили смо да ипак можемо да бирамо каквим животом желимо да живимо, ако сопствене изговоре препознамо и наумимо да их превазиђемо.
Предаја може да буде опција једино ако се предајем животу самом. Ако се предајем оним принципима за које дубоко у себи осећам да су животодавни, попут љубави, истине, доброте, емпатије, хуманости и уживања у лепоти самог живљења. За мене су то принципи којима се управљам и које у помоћ позивам када год неку важну одлуку морам да донесем. Јасно видим како се два света, две стварности у којима је планета, све више раздвајају и видим куда води овај који сам одабрала. Тај свет нас води у хармонију међу бићима, баланс међу појавама, и у сагласје са природом и свим њеним чудима, или боље рећи законима. Бирам тај свет са великом радошћу што је моје бирање у ствари његово стварање.
