МНОГИ МИСЛЕ ДА ЈЕ НЕПОШТОВАЊЕ, АЛИ ИСТИНА ЈЕ ДРУГАЧИЈА Психолози откривају шта ХРОНИЧНО КАШЊЕЊЕ заиста говори о особи

 Гледамо на сат, проверавамо телефон и у себи рачунамо колико нам се обавеза пореметило због туђег кашњења. Ипак, занимљиво је да многи од нас који тешко подносе чекање, повремено или чак редовно касне на састанке, посао, породична окупљања или дружења.

Сви понекад каснимо, али није свако кашњење исто
Ова наизглед безазлена навика много је сложенија него што делује. Док се понекад ради о лошој организацији или непредвиђеним околностима, учестало кашњење може да открије специфичне обрасце размишљања, перцепције времена и одређене психолошке карактеристике.

Стручњаци наглашавају да није оправдано доносити закључке о нечијем карактеру на основу једног или два закашњења. Гужве у саобраћају, породичне обавезе, здравствени проблеми или непредвиђене ситуације могу да се догоде свакоме.

Међутим, када кашњење постане свакодневна појава, оно често престаје да буде случајност и прераста у образац понашања. Тада вреди поставити питање: зашто особа стално касни чак и када зна да ће због тога имати проблеме или изазвати незадовољство других?

Зашто смо строжи према другима него према себи?
Психолози објашњавају да људи сопствена кашњења често правдају околностима, док туђа тумаче као неодговорност или непоштовање.

Кaда ми закаснимо, обично имамо спремно објашњење: задржали смо се на послу, изгубили кључеве или наишли на гужву. Када касни неко други, много чешће помислимо да не цени наше време.

Управо због тога кашњење често постаје извор конфликта у партнерским односима, породици и на послу. Особа која чека осећа да јој је време одузето, док особа која касни неретко сматра да се од свега прави већи проблем него што јесте.

Да ли је проблем у организацији или у перцепцији времена
Један од најчешћих разлога учесталог кашњења није лењост, већ погрешна процена времена. Неки људи имају изражене тешкоће да реално процене колико им је времена потребно за одређену активност. Уверење да ће за спремање бити довољно десет минута често се претвара у двадесет или тридесет, а планирани полазак непрестано се помера.

Стручњаци овај феномен понекад називају „временским слепилом“. Особа зна колико је сати и свесна је обавеза које је чекају, али нема прецизан осећај за проток времена и трајање активности.

АДХД и хронично кашњење
Кашњење се често повезује са поремећајем пажње и хиперактивности (АДХД). Код одраслих особа овај поремећај не мора увек да се манифестује немиром, већ проблемима са организацијом, фокусом и управљањем временом.

Људи са АДХД-ом често:

тешко одржавају пажњу на једном задатку

заборављају планиране обавезе

имају проблем са организацијом дана

лако скрећу на друге активности

потцењују време потребно за извршавање задатака

импулсивно мењају планове у последњем тренутку.

Због тога се може догодити да особа, иако зна да већ касни, одлучи да прво одговори на поруку, направи кафу или заврши још једну ситницу пре изласка из куће.

Када анксиозност доводи до кашњења
Иако звучи парадоксално, и анксиозност може да буде узрок сталног кашњења. Код појединих људи нервоза због састанка, разговора за посао или друштвеног догађаја изазива одлагање поласка. Што се више приближава тренутак изласка, расте напетост, па особа несвесно проналази нове разлоге да још мало одложи припрему.

Социјална анксиозност посебно може да допринесе оваквом обрасцу понашања, јер сам одлазак међу људе постаје извор стреса.

Депресија, ОКП и друга психолошка стања
Хронично кашњење није везано само за АДХД или анксиозност. Код особа које имају депресију свакодневне активности могу да захтевају много више енергије него иначе, због чега чак и једноставне обавезе постају изазов.

Опсесивно-компулсивни поремећј (ОКП/ОЦД) такође може да успори спремање за излазак због понављања ритуала, проверавања или потребе да све буде савршено организовано пре поласка. Стручњаци наводе да се кашњење може јавити и код других психијатријских стања, мада само по себи никада није довољно за постављање дијагнозе.

Да ли је кашњење некaд знак себичности?
Понекад разлог није поремећај пажње, анксиозност или депресија. Код неких људи кашњење произлази из уверења да њихово време има већи значај од времена других. У таквим случајевима може да се говори о израженој усмерености на сопствене потребе, недостатку емпатије или нарцистичким цртама личности.

Ипак, стручњаци упозоравају да није свака особа која касни нарцисоидна. Много чешће иза ове навике стоје лоша организација, импулсивност или усвојени обрасци понашања.

Улога породице и навика из детињства
Однос према времену често учимо током одрастања. Ако је у породици било уобичајено да се на састанке долази са закашњењем или да се планирани мењају у последњем тренутку, такво понашање може да постане нормалан образац и у одраслом добу.

Због тога неки људи искрено не доживљавају кашњење као озбиљан проблем, све док не примете последице у професионалним или приватним односима.

Кашњење није увек питање карактера
Иако нас туђе кашњење често нервира више него сопствено, психологија показује да иза ове навике не стоји увек непоштовање или немар. Код неких људи разлог може да буде импулсивност, код других погрешна перцепција времена, анксиозност или одређени обрасци научени током одрастања.

Зато је можда корисније запитати се због чега неко стално касни него аутоматски закључити да му наше време није важно. Једнако важно је и да препознамо сопствене навике, нарочито ако се често налазимо у ситуацији да се извињавамо због још једног закашњења.

eKlinika.rs