„НЕИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ“ СЕ ГОМИЛАЈУ! ДА ЛИ НАМ ТИШИНА МЕЊА МОЗАК? Научници приметили нешто што све више забрињава

Док разговор све чешће замењују поруке, апликације и екрани, научници истражују шта губитак свакодневне комуникације може да значи за наше друштвене и когнитивне способности.

На Тик-току је последњих година постао популаран израз „Gen Z stare“ – „зурење генерације Зед“. Односи се на безизражајан, неми поглед којим, бар према стереотипу који се шири друштвеним мрежама, млади реагују када им се неко обрати.

У типичном снимку миленијалац улази у кафић и покушава нешто да наручи. Особа за касом одговара са што мање речи, показује на натпис или екран, а на следеће питање поново одговара гестом. На крају следе празан поглед и превртање очима.

Као и већина успешних шала о генерацијским разликама, и ова је постала популарна зато што, иза претеривања, можда постоји стварна друштвена промена – људи заиста све мање разговарају.

За 14 година пад од 28 одсто

Анализа више од 2.000 испитаника, објављена у јулу у часопису Perspectives on Psychological Science, показала је да Американци и становници још неколико земаља са сваком наредном годином дневно изговоре око 300 речи мање.

То одговара смањењу разговора од приближно два до три минута дневно за сваку годину.

Када се посматра читав период од 2005. до 2019. године, пад броја изговорених речи износи чак 28 одсто. Промена је посебно изражена код особа млађих од 25 година.

Такав резултат неизбежно отвара питање улоге паметних телефона, текстуалних порука, рада на даљину и бројних других технолошких промена које су омогућиле да све више свакодневних послова обављамо без да отворимо уста.

Главна ауторка студије, Валерија Фајфер, доценткиња психологије на Универзитету Мисури у Канзас Ситију, до тог открића заправо је дошла случајно.

Проучавала је разлике у говору између мушкараца и жена када је у подацима уочила нешто неочекивано – без обзира на пол, чинило се да људи временом све мање говоре.

Поново је анализирала податке како би проверила да ли тај образац заиста постоји. Тек када је обухватила читав период од 14 година, размере промене постале су јасне.

„Када смо дошли до тог увида, било је то велико и узнемирујуће откриће“, рекла је Фајферова.

Када је разговор постао непотребан

Током највећег дела људске историје говор није био само један од начина комуникације – био је подразумевани начин.

Људи су могли да пишу писма, али су куповина, тражење пута, упознавање непознатих особа, рад са колегама и одржавање пријатељстава углавном захтевали разговор.

Данас је у многим ситуацијама говор постао необавезан.

Храна може да се наручи преко екрана. Пут проналазимо уз помоћ телефона. Куповина се обавља преко интернета. Уместо позива шаљемо поруку. Чак и недоумицу о неком податку, због које бисмо некада питали другу особу, можемо да разрешимо претрагом на интернету или уз помоћ вештачке интелигенције.

Свака од тих промена појединачно делује безначајно. Апликација је једноставнија, киоск бржи, а порука понекад мање непријатна од разговора. Технологија нам сваки пут уштеди неколико реченица.

Тек када се све те неизговорене реченице саберу, поставља се питање шта смо њиховим нестанком изгубили.

Да ли је разговор вежба за мозак

Научници већ дуго посматрају промене у говору као својеврстан прозор у стање мозга. Језичке тешкоће честе су код деменције и других неуролошких обољења. Неки пацијенти имају проблема да пронађу одговарајућу реч, други да се изразе или разумеју оно што им је речено

Та веза се углавном посматрала у једном смеру – промене у мозгу доводе до промена у говору.

Међутим, истраживачи сада постављају и обрнуто питање: може ли мање разговора на неки начин утицати на функционисање мозга?

Говор је, наиме, изузетно сложена неуролошка активност.

Чак и приликом изговарања обичне реченице мозак мора да пронађе одговарајуће речи, организује их, координира мишиће потребне за говор, протумачи реакцију саговорника и припреми оно што ће бити изговорено следеће – све у делићу секунде.

У том процесу учествују различити делови мозга, укључујући Брокину област у левој хемисфери, која има важну улогу у стварању и артикулацији говора.

Због тога се намеће питање: ако разговор непрестано активира те системе, може ли он представљати својеврсну когнитивну вежбу? И шта се дешава ако је све ређе упражњавамо?

То, наравно, не значи да ће наручивање хране преко екрана изазвати деменцију. Али пад свакодневне комуникације могао би да буде део много шире промене у начину на који кроз контакте са другим људима стимулишемо мозак.

Не разговарамо само мање – мање смо и заједно

Проблем је тешко одвојити од још једног тренда – људи не само да мање разговарају већ и мање времена проводе заједно.

Вишедеценијска истраживања повезују друштвене контакте и когнитивну стимулацију са бољим здравственим исходима, док се друштвена изолација повезује са лошијим.

Политиколог са Харварда, Роберт Патнам, аутор књиге Bowling Alone из 2000. године, пад непосредне комуникације види као део много старијег повлачења из заједничког живота.

Американци су, према његовим истраживањима, почели да се повлаче из клубова, цркава, комшијских организација и других облика друштвеног живота још шездесетих година прошлог века – после ширења телевизије, али много пре паметних телефона.

Дигитални живот је, према том тумачењу, можда само убрзао процес који је већ трајао.

„У извесном смислу, то је оно што највише узнемирава – чињеница да се пад и даље наставља. Чини се немогућим преокренути тај тренд“, каже Патнам.

Последице тог повлачења до сада су се углавном посматрале кроз усамљеност, поларизацију, слабљење заједница и мањи број пријатељстава. Али ако је разговор истовремено и захтевна когнитивна активност, његов нестанак отвара и друга питања.

Зашто разговор није исто што и порука

Посебно је значајна разлика између разговора уживо и комуникације порукама.

Током непосредног разговора радна меморија и пажња непрестано су активне. Треба запамтити шта је саговорник рекао, разумети то, одлучити како одговорити и слушати га док истовремено припремамо следећу реченицу.

Код порука и имејлова део тог притиска нестаје. Поруку можемо да прочитамо више пута, размислимо о одговору, напишемо га, исправимо и поново преправимо. Претходни део разговора остаје на екрану, па не морамо ни да га памтимо.

Професор Универзитета Џорџтаун Кал Њупорт, који се бави утицајем технологије на друштво, сматра да људи све више избегавају непосредне и телефонске разговоре управо зато што захтевају више напора.

Али тај напор је, сматра, важан.

„Проблем је у томе што наш друштвени мозак жртвовање времена и пажње за неког другог доживљава као кључни знак важне повезаности. Зато, када дружење учинимо лакшим, парадоксално се осећамо мање повезано и мање друштвено“, објашњава Њупорт.

Шта се догодило генерацији Зед

Пад је нарочито приметан код младих, због чега се разматра и могући утицај пандемије ковида 19.

Многи припадници генерације Зед провели су важне године одрастања и социјализације похађајући наставу на даљину и уз ограничене непосредне контакте са вршњацима.

Зато се и популарни "Gen Z stare“ различито тумачи. Једни у њему виде непристојност или одбојност према необавезном разговору. Други сматрају да је реч о реакцији младих који су несигурни, узнемирени или једноставно не знају како да реагују у неочекиваној друштвеној ситуацији.

Фајферова, међутим, сумња да највећи губитак нису разговори са породицом и блиским пријатељима, већ ситне, успутне комуникације са непознатим људима.

„Одрасла сам у средини у којој, ако идете улицом и у сусрет вам наиђе непозната особа, морате да је поздравите. Имам утисак да се норме мењају у правцу тога да је сада пристојније не разговарати с неким“, каже Фајферова.

Истраживања, међутим, указују да разговор са непознатима, чак и када нам у почетку делује непријатно, људе често чини срећнијим и повезанијим него што очекују. Усмени разговор, такође, ствара снажнији осећај повезаности од дописивања.

Зато Фајферова последњих месеци свесно покушава да више разговара. Коментар упућен возачу о лепом јутру претворио се у разговор о путовању и породици. Опаска сапутници у авиону открила јој је да је то њен први лет. Чак је и питање о топлом или хладном напитку у кафићу постало повод за разговор.

Ниједна од тих размена сама по себи није била нарочито важна.

Али управо у томе можда и јесте њихова вредност – свакодневни разговор не мора да буде значајан да би нас приморао да слушамо, памтимо, формулишемо мисли, тумачимо друге људе и одговоримо им.

„Мислим да овакви мали кораци могу много да допринесу томе да поново стекнемо више самопоуздања у међусобном разговору“, закључује Фајферова.

Дневник/РТС