Ове реченице од деце праве анксиозне одрасле људе: ЈЕДНУ ОД ЊИХ СВИ СМО НЕКАД У ЖИВОТУ ЧУЛИ
Поједине реченице које родитељи упућују деци нису само пролазни звуци – деца упијају тон, учесталост и емоционалну поруку скривену у свакодневној комуникацији.
Реченица која одраслом човеку може деловати безазлено у дечјем уму оставља потпуно другачији траг, посебно ако се често понавља. Временом овакве изјаве обликују дететову слику о себи, осећај сигурности у односима и поверење у сопствене мисли и осећања.
Психолози тврде да се анксиозност у одраслом добу ретко појављује изненада, већ се постепено развија кроз сумњу, притисак и емоционалну нестабилност. Иако речи саме по себи не одређују будућност, оне могу оставити дубок и трајан траг, пише „Тајмс оф Индија“.
Фраза „преосетљив си“ учи дете да не верује својим емоционалним реакцијама. Уместо да схвате да су осећања важан сигнал, деца почињу да доживљавају своје реакције као непримерене или претеране. Временом то може створити одраслу особу која преиспитује сваку емоцију и извињава се због сопствених потреба.
Дете које непрестано слуша овакве речи може одрасти у уверењу да је показивање осећања знак слабости. Због тога потискује тугу, бес и страх, све док се та осећања касније не врате у облику тескобе, напетости или емоционалне исцрпљености.
Емоције нису безбедне
Реченица „престани да плачеш или ћу ти дати прави разлог за плач“ један је од најдиректнијих начина на који дете учи да изражавање емоција није безбедно. Порука није само „смири се“, већ „твоја осећања су проблем“. Због тога дете може развити страх од сопствених емоција.
Одрасли који су одрастали уз овакве претње често имају проблем да покажу тугу или немоћ, све док их емоције не преплаве. Такође могу осећати кривицу када им је потребна утеха, јер су веома рано научили да бол треба сакривати, а не делити с другима.
Поређење са другом децом одраслима понекад делује као подстицај, али деца га често доживљавају као одбацивање. Касније у животу оваква деца могу постати перфекционисти који се непрестано упоређују с другима. Често им је тешко да осете задовољство јер имају утисак да неко други увек живи боље, успешније или вредније.
Повремена упозорења јесу нормалан део васпитања, али када страх постане главни начин комуникације у породици, деца почињу да траже опасност на сваком кораку. Свет престаје да буде место за истраживање и постаје простор који треба преживети.
Као одрасли, такви људи често имају проблем да се опусте чак и када је све у реду. Њихов ум је навикао да очекује најгоре, припрема се за разочарање и види ризик у свакодневним ситуацијама. Анксиозност најчешће и расте у таквом менталном окружењу.
Дете које често чује реченицу „то си већ требало да знаш“ може почети да живи под теретом стида. Уместо да га неко води кроз грешке, оно стиче утисак да грешка доказује да с њим нешто није у реду.
Грешке су део учења, али стид претвара грешке у део идентитета. Одрасли који су одрастали уз такве поруке често развијају суровог унутрашњег критичара и живе у уверењу да су морали више, боље и успешније.
Деца понекад током одрастања делују сасвим добро, а тек касније постаје јасно да у себи носе гласан унутрашњи критички глас, претеран осећај опасности или сталну потребу да удовоље другима. Деца не памте само оно што им је речено, већ и оно што су кроз те речи научила о себи.